Писмо са села којег више нема: Беземљаши
Емило Лабудовић
Пише: Емило Лабудовић
Недеља, још снена и тиха као на комеморацији, а врела као пред Судњи дан, знојава и растрзана између трке са временом да се уради још понешто на шта тјера сељачки календар и њеног библијског предодређења да буде дан одмора, дан посвећен себи и Богу. Што се радова овдје тиче, одавно су сведени на појединачну муку. Нема више моба, нема оног елана праћеног пјесмом и раздраганошћу, нема јеке откивања коса, звона са овнова предводника, сјетне пјесме чобаница, пуне снова и надања, нити јаког мушког одговора који је знао да отресе „кид“ са грана. Село, претворено у „чекаоницу смрти“, тавори и, далеко од свих и свега, полако копни као снијег у Милинковом смету у августу.
Мада се ни осталих дана не претржем превише од посла, овај свети дан поштујем као аманет покојне мајке која га је штитила чак и од себе саме. Тога дана би нас купала, мијењала одјећу, постељину, па смо личили на оне рустикалне лутке у излогу јер су нам, бар за извјесно вријеме, биле забрањене све дјечје лудорије. „Да бар пет минута будете чисти и сачувате то мало прња на себи“, говорила је, а захтјев појачавала мрким погледом од којег је могла и вареника да се усири.
И поред синошњег туширања, окупао сам се, ред је – недеља је, обукао чисту кошуљу и, мада више нема ко да ми брани, ево сједим да мирис сапуна што дуже потраје. Знам да ћеш рећи како ми од свих послова најбоље иде сједење, али, не заборави, недеља је. Сједим и, с тугом, гледам како трње, лозар и папрат полако и подмукло освајају дио по дио некадашњих ливада, пашњака, лугова…. Копне и нестају имања, руше се безоке куће и труну кућни прагови, мук и пустош насељавају душе и простор. Како је кренуло, ускоро ћемо имати и завичај и земљу само у књигама катастра, а заправо ћемо бити беземљаши. Ми без земље, а земља без нас. Јер, ево и статистика потврђује оно што и ћорав види: из године у годину редови пред капелама су нам дупло дужи од редова пред породилиштима. Наше роде сном мртвијем спавају, роде мој!
А и ово што нас има, какви смо, боље да нас нема. Отровом својих изинђалих и обезнањених душа затровали смо земљу коју су нам оставили и на чување повјерили они који су умјели да је цијене и да је воле, а ми смо тај дар бацили под ноге, пљунули на своју слику у огледалу историје и свим силама и безумно насрнули на њу. Из петних жила се трудимо да је нема, јер је наша, а не заслужујемо је. А као у инат, како неки дан написа онај Љубеновић из „Новости“ „као да су сви који су сишли с ума, сишли на нашој станици“! Продајемо је у бесцијење, псујемо, пљујемо, рушимо, потказјемо и проказујемо… ни најцрњи душманин горе не би. И све смо ближи статусу беземљаша.
Знам да ћеш рећи да сам ти о свему овоме писао небројено пута. Писао ти не да ти било шта објасним, јер ти то све знаш боље од мене, него да отворим гнојни чир који ми дивља на души, бреца и боли до непребола. Зато ћу те овдје, док недеља ври као у котлу на веригама, само подсјетити на ријечи онога који је земљу и нас у њој знао боље од било кога другог: легендарни Душко Радовић:
„Кад кренете да пљујете ову земљу, сетите се да је клима одлична, да су ветрови благи, да нема олуја, цунамија, торнада, активних вулкана и разорних земљотреса. Није сушна земља, нисте жедни. Није из неплодна, из џепа семе да ти испадне па ће нешто да никне. Шумовита, брдовита, али нит’ су претежно камењари, нити су џунгле са заразним болештинама.
Oni sto su „s uma sisli“ silaze i na drugim „stanicama“,no se i meni cini da im je Crna Gora najprivlacnija destinacija. Tu silaze i oni koji ne znaju kud su posli ni jesu li dosli ali i neki koji su pogresno obavijesteni,misle da su u Albaniji.