Писмо са села којег више нема: Београд је свет
Емило Лабудовић
Пише: Емило Лабудовић
Напољу јутро још увијек цмиздри као наљућено дијете које је већ заборавило због чега плаче, али плаче; циједе се бисери кишних капи са грана, капају стрехе, небо је сиво као очева церада, а маглена руна споро се пењу уз лазине и сјенокосе. Августовских петнаест степени атмосферу собе чине примамљивијом, али у соби пљускови лоших вијести, ружних слика и још ружнијих успомена, што све скупа ово јутро чини још суморнијим и вриједним само да се преспава. Али, живот не спава, само сипи као ова ситна, досадна киша која залази свуда и од које ништа не остаје суво.
И све што се дешава код нас и у свијету, а кад мислим на „нас“ у то не убрајам Црну Гору јер Влада, јој је, лише Ника Ђељошаја који никад не спава и не одмара, на одмору, већ на све нас гдје год да нас има, сконцентрисано је на три неуралгичне тачке: Украјина, Газа и… Београд!? Прве двије „дестинације“ се некако подразумијевају, тамо бијесни рат и дивљају смрт и глад, али Београд??? Да, Београд, јер многи, споља и унутра, прижељкују и све раде да врате рат у град који још увијек вида ране бројних ратова који су протутњали њиме. Да врате рат, нарочито онај братоубилачки, јер ни атомска бомба не може да разори национално биће као што то може он. И та суманута идеја, тај канцер који подмукло нагриза мир и стабилност не само у региону, мјесецима се ваља београдским улицама, булеварима и мостовима. Јер, креатори зла добро знају: ако плане у Београду, плануће цијела Србија, а та ватра ће, као и увијек, потпалити пожар новог цјелосветског разарања и разрачунавања.
Београд се напада одасвуда. Скоро да нема престонице из које не палацају змијски језици мржње, нетрпељивости и негације. Вјетрови зла без престанка дувају из Приштине, Подгорице, Сарајева, Љубљане… из Брисела, Бона, Лондона, Вашингтона, али и из Париза, колико год се то покушавало прикрити наводним беневолентним ставом Макрона. Али, Београд се, као Пијемонт Српства, не напада само артиљеријом мржње и негирања чије „гранате“ падају на Теразије и Андрићев венац. Београд се све жешће напада тако што се истом мржњом и истом деструкцијом нападају Република Српска и Бања Лука. Јер у кухињама у којима се крчкају нови свјетски односи Српство се сматра сољу без које би им чорба била бљутава, а у овом тренутку, то се мора признати, најчвршћи стуб – ослонац Српства, његова прва и последња линија одбране, је Република Српска.
Август је мјесец који изнова, сликама егзодуса једног народа из државе у чијим су темељима и њихови гробови, а која је за тај злочин награђена европским удомљењем, подсјећа колико су тај унесрећени крај, бивша Крајина и садашња Република Српска, битни за свеколико Српство, па и за Београд, ту кључну српску тачку на свјетској мапи. И зато, истурајући себе у одбрану Републике Српске, њеног крвљу избореног права на постојање, Београд брани себе и свој статус престонице Српства. Без Српске Крајине, Београд, Србија и Српство у цјелини, личили би на обогаљеног просјака који, испруженом руком на неком свјетском ћошку, проси милостињу.
У Београду јутрос пада киша и прохладно је. Али Београдом и даље лију пљускови мржње, самодеструкције и самопонижења. Пред неким београдским домовима и даље лају Кербери ововременог Пакла, кидишући на миран сан ником криве дјеце, на миран сан Србије и Српства. Пада киша и хладно је, али хладније је око срца оних који знају и који виде куда све ово води и може довести. А изван те плаћене и сумасишавше хистерије, Београд, онај прави, онај исконски, дубоко свјестан себе, своје позиције и своје улоге, стоји чврсто с обје ноге не само у Сави и Дунаву већ и овој дивљој и бујичној свјетској ријеци која око нас ваља дрвље и камење.
