Писмо из Донбаса Захара Прилепина

Приредио: Драгослав Бокан (Фејсбук, 2016)

ПИСМО ШЕСТО ЗАХАРА ПРИЛЕПИНА (одломак)

„… Неки људи су одједном клонули.

Када је у Донбасу много тога кренуло другачије него што су замишљали, када се није претворио у велику Новорусију, није победоносно ушао у састав Русије, као Крим — и поред тога, руска војска није кренула на Кијев, вешајући успут бандеровце на бандере — један део руске патриотски настројене интелигенције се наљутио.

Наљутио се мучно, тужно, гласно.

Из главног града наше државе, из тихих станова у кругу Садовог кољца (урбаног центра Москве), чују се њихови јогунасти гласови.

Бусајући се у прса до крви или, напротив, снисходљиво зевајући, они хронично пате за судбинама руског света.

«Све су издали“ — урлају или уморно цеде они. — „Све су предали, каква брука, какав стид и срам!»

«Нормални људи морају да оду из Донбаса, тамо немају за шта да умиру» — говоре они.

Како може два милиона лица да оде некуда. Као да та два милиона људи немају потребу за одбраном.

У свим тим вапајима осећала се и осећа се једна пубертетска инфантилност: ах, игра није кренула како сам желео, па ћу да растурим све коцкице, све ћу да их побацам по ћошковима. Пљујем ја на њих, да. Опљунућу их пљувачком.

Сачекај, друже. Обриши уста. Зар си ти распоређивао те коцкице?

Тебе нико не памти овде, у Донбасу. Ти можеш знати цену којом је плаћено постигнуто, али ти је ниси гледао својим очима.

Да си је видео, ти би се постидео свог понашања.

Да, можда смо по тој цени добили мање него што смо се надали — али ипак смо нешто добили.

На територији Донбаса руски језик нема статус другоразредног, трећеразредног, пришљамченог са стране. Тамо је руски језик — државни, главни, неопозиви.

У Донбасу на универзитетима и у школама не уче бесмислену историју о древним Укрима, вечитој борби против Русије, пољско-украјинском братству, бици код Конотопа, Петљури и Бандери.

Тамо уче нормалну, истиниту руску историју.

И то се неће изменити.

У Доњецку и Луганску не иду поворке бакљоноша. Нити ће кренути, иначе ће их рашчеречити на комаде.

Тамо ником неће пасти на памет да скаче и виче: «Москаља на вешала!»

Тамо неће нико да обори на земљу споменик Лењину нити ће да разори гробље на којем су сахрањени ветерани Великог отаџбинског рата.

Овде се није вратила надмено-заштитничка наранџаста интелигенција да би презирала руљу и ништаке, и држала своје љигаве говоре.

Она из даљине држи своје говоре, али овде их нико не слуша. За њих нико не хаје.

Локални писци и музичари — узгред буди речено, одлични момци — одржавају своје слетове, своје концерте, своја предавања и зачуђено слежу раменима кад виде такву реакцију појединих представника наше «патриотске интелигенције».

Чак и локални апарат управе је створен фактички од нуле. Од људи који нису напустили Донбас и чак су се с оружјем у рукама борили за њега.

У Донбасу нема Партије региона. Нема «Свободе». Нема људи Јулије Тимошенко, нити ће лично она да дође овамо. Тамо Аваков не одлучује ни о чему. Тамо Сакашвили не игра квргама мишића. Тамо Порошенко не значи ништа.

У Донбас је забрањен улазак свим најомраженијим олигарсима Украјине. Донбас је национализовао онај део предузеће који је у овом тренутку могао да национализује, и спрема се да национализује остала.

У Донбасу, ма колико вриштали хистерични замајданисани пропагандисти, налази се «Каљмиус», налазе се Моторолини и Гивијеви батаљони, а не «Ајдар» и «Азов».

У најповољнијим приликама «Каљмиус», Моторолини и Гивијеви батаљони могу се обрести западније него што су сада. Али добровољачки батаљони развијених застава неће ући у Доњецк. Зар је то мало?

Русија је учинила за Донбас толико да га не може дати. Донбас је до те мере уписан у неке руске реалије да се више не може исписати одатле. Русија је потрошила људске животе — наше браће — и милијарде народног новца на то да би тај део Донбаса био наш.

Шта сте ви потрошили? Пљувачку?

Зашто се ви тако понашате све време? Да би борац, који стоји овде на првој линији, бацио своје оружје и отишао?

И тада ће овамо да дођу енергични казнени батаљони, да би енергично кажњавали?

Мени се чини, боље би вам било да умукнете следећи пут.

Добро је још и то што ваши гласови готово не допиру довде. За голему већину ополченаца вас просто нема. За големо мноштво људи Донбаса ви не постојите.

То јест, ви искрено мислите да постојите, али ви постојите једино на својој траци. Знате како је у совјетским продавницама висила трака за муве? Ето, ви сте тамо, мрдате немирном руком.

У Донбас долазе пијанисти светског гласа и звезде светског спорта — ти људи, Шкоти и Американци, испоставило се, већи су родољуби Донбаса него наши патриотски хистеричари и хистеричарке које су им се придружиле.

Понекад ми се чини да неко од те хистеричне патриотске интелигенције и, што је посебно жалосно, неко од два-три бивша војна заповедника Доњецке Народне Републике и Луганске Народне Републике, који су прешли у Русију, потајно желе да Донбас оде у тандарију.

Тада ће они севнути очима и рећи: «Видите, били смо у праву. Без нас је све пропало. Видите?!»

Можда они у нечему имају право. Али без њих није ништа пропало.

Желели сте више? Молите се. Молитва помаже.

Најважније је да не желите мање.

Територија данашњег Донбаса (Доњецке Народне Републике и Луганске Народне Републике) износи готово 17 000 квадратних километара. То је више од Јамајке, Либана, Кипра, Црне Горе или Судана. То је мало мање од Кувајта, Израела или Словеније.

Донбас — део је руског света. И то је неопозиво. Поготову што још ништа није завршено.“

„Писма из Донбаса“, издање Логос, Београд, 2016.
Превод Радмиле Мечанин.
Део из шестог писма (од 20. јула 2016)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: