ИН4С

ИН4С портал

Писма са села којег више нема: Вријеме вучје

1 min read
Поново сам ишао на Улицу. Вукло ме је нешто јаче од оморине која подсијеца уморне ноге, од у трње зарасле стазе уз Гротиње, и од усијане ћеле Прла, ураслог у већ пожутјелу папрат.
Емило

Емило Лабудовић

Пише: Емило Лабудовић

Поново сам ишао на Улицу. Вукло ме је нешто јаче од оморине која подсијеца уморне ноге, од у трње зарасле стазе уз Гротиње, и од усијане ћеле Прла, ураслог у већ пожутјелу папрат. Полако, скоро сат ми је требало, а некад двадесетак минута без да се ознојим, пео сам се узвисини која је највиша кота наших живота, мјесто гдје се завршавају сва наша успињања и сви наши падови.

И док сам се пробијао стазом назираном више по сјећању, присјећао сам се како смо некад овуда проносили тешке, грубо отесане, сандуке са нашим покојницима. У вријеме великих сњегова, по најжешћим љетњим врућинама, суморним јесењим кишама… С рамена на раме… четворке горштака смјењивале су се брзином коју обичан пјешак није могао ни да замисли а камоли да пристигне.

Вукући се спорим кораком подно Селишта, сјетио сам се оне овдашње изреке „да ништа не иде брже од носила“ и сад знам откуд она. Било нас је, роде мој, било. У сваком дому по четири, пет момака као од брда одваљених, а било је и домова. Данас, ни домова ни момака. Нигдје, докле око допире, не види се дим из оџака. Данас нас, углавном, има на бирачким списковима који расту упркос томе што се као народ „тањимо“ на свим адресама.

На Улици тишина, посебна и свечана. У сјенци вијек и по старе светиње почивају бољи од нас, они који су нам утрли пут, онај којим се не иде лако, онај напорнији од овог којим сам се попео довде. Пут којим се, рекао је то већ неко, „ређе иде“, али једини који је могућ уколико човјек не жели да изда себе. Јер ове гробове више нико не може да изда и да обрука. Брука и издаја су само наш изазов и наш пад. А списак наших издаја и оних који су превјерили себе дуг је колико и наше трајање.

Једном сам ти рекао да дно српске издаје још није дотакнуто и таман кад нам се учини да дубље не може, потонемо још за лакат. Ипак, у том нашем посртању има и нечег доброг. Они који су преврнули ћурак наопако, који су се „посвађали“ са гробовима својих очева и ђедова, упозорење су и „показна вјежба“ за трајање. Јер, издаја као антитеза родољубљу, превјера као антипод вјери, хедонизам као сјенка одрицању, двије су стране исте медаље и неодвојив су пратилац кретања једне заједнице кроз крвоток времена и историје. И као што су косовски подвиг, жртва и Лазарево „царство небеско“ неодвојиви од Вукове издаје, ни ово, наше, вријеме не може без тог отпада и оних који су између части и бруке, поноса и клечања, вјере и невјере бирали и изабрали ово друго.
Живот је, осјетићеш и сам, само збир изазова и компромиса које човјек свакодневно прави са собом и са другима. У том „сналажењу“ неминовно је да се понекад поклекне и одрекне неких својих принципа и назора.

Да се зажмури на једно или оба ока, одмахне руком и каже: нека иде! То је „свакидашња јадиковка“ и игра жмурке са животом, игра у којој се више губи него добија и у којој се, понекад, мора одиграти и губитнички потез да би се преживјело. Али, постоје у животу и трајању сваке генерације, сваке породице и сваког појединца границе преко којих се не смије.

Линије од којих нема назад. Вриједности вредније и од живота. Мјеста на којима се мора „постојати“ без обзира на цијену. И нигдје то човјек не осјети као на мјесту сусрета са онима који му претходе и који су му стазу одредили. И под звоником светиње у чије су темеље узидани крв и нокти ових вјечитих страдалника, као „млада Гојковица“ у зидине Скадра.
Док ме са мермерне плоче гледају строге очеве очи, сјећам се тренутка из далеке 1997. кад је и почео овај наш раскол и свеопште пропадање, тренутка којем си и ти, тек изашао из „кратких панталона“, присуствовао.

Били смо дошли да обиђемо деду и баку, ти да останеш дуже а ја да се вратим у политичку лудницу која ће ме одвести право у Спуж. И док је бака облијетала понудама око нас, деда је, обавијен димом тврдог „Ловћена“ и загледан некуд изван прозора, онако као успут, рекао: „надам се да се нијеси обрукао“! А током прве посјете спушком казамату брецнуо се на мајчине сузе и само рекао: „ћути, и ово је за људе“! Тек тада сам, у својој четрдесет и некој, за њега постао човјек. И мада га је то моје „одрастање“ прерано довело на Улицу, увијек је говорио да му је милије што сам допао затвора него да сам тада аванзовао и постао „подобан“.

Не пишем ти о овоме због „носталгије“ већ само да те подсјетим да је то цијена доласка на ова светилишта. И сусрета са овим каменим свједоцима времена које је било, које јесте и које ће доћи. Јер, сва су наша времена иста, тешка, неизвјестна, изазовна… и вучја. А у вучјим временима нема мјеста за зечеве. За оне који, скривени иза разних маски, бјеже и окрећу леђа питањима од којих зависи не толико хоће ли нас бити већ ко ћемо и какви ћемо бити. Видиш и сам да хоће да нас учине онима који никада нијесмо били, да нас уподобе, укалупе, уноваче, модернизују… учине „„грађанима“.

Бити „грађанин“ у овом вијеку је нешто што је скоро – нормално и очекивано. Али, још од времена Париске комуне која је породила „грађанина“, тај појам је подразумијевао „слободу, братство и једнакост“. Јесмо ли слободни, роде мој? Јесмо ли слободни у држави у којој, по глави становника, има више полицајаца него у најригиднијим диктатурама? Јесмо ли слободни у друштву у којем хапсе свештенике само због тога, гле чуда, што раде оно чему су посветили живот? Јесмо ли слободни кад се за став на блогу, фејсбуку, графиту иде на суд по напријед донесену пресуду? Јесмо ли слободни кад туку и пуцају на слободу јавне ријечи? Кад туку новинаре? Јесмо ли слободни у држави чију слободу и независност бране Паја и Синђа а више од половине њених грађана изјављује да за њену слободу не би ни метак испалили? Јесмо ли слободни кад нам слободу чувају НАТО и официри школовани у Туђмановој академији? Јесмо ли…?

Јесмо ли браћа са „браћом“ која су нас се одрекла и прогласила душманима и од Турака горих. При томе мислим на праве а не на оне „турке“ из Харема и Талума међу којима имамо браће боље од ових које су нам мајке родиле? Јесмо ли једнаки пред законима, пред Меденицама, Катнићима, Станковићима, Пажинима… кад је довољно само бити Србином па одмах постати сумњиво лице, „непријатељ“ државе и „удружени криминалац“? Јесмо ли једнаки пред конкурсима за посао, кредите, станове? Шта мислиш, хоће ли твоја диплома архитекте бити јача од чињенице да си Србин и да си мој? Хоће ли… ?

Може ли се у атмосфери „слободе, братства и једнакости“ каква царује (уз „цара из Растока“) код нас, уопште бити „грађанин“ у пуном значењу те ријечи и каквог модеран свијет познаје? Могу ли се прескочити вјекови вунених чакшира и из затрке ускочити у свилу и листер? Знам да ћеш рећи да може мислећи при том на наше „џемпераше“, али увјеравам те да, упркос свим миланским одијелима и кошуљама, „ролексима“ и „мајбасима“, њима и даље из дупета (да простиш) вире празилук и девет гладних ђедова.

Волио бих да дочекам тренутак кад ћу моћи себи и другима да кажем да сам грађанин и да све оно друго што јеам буде – друго. Али, реци ми како да будем грађанин а дау заборавим ко сам кад су ми укинули језик, знамења, родослов, кад ми кидишу на цркву, на слободу да вјерујем и да се крстим пред олтаром пред којим су ми се сви крстили? Могу ли бити грађанин у овом вучјем времену кад сам гоњен чопором који, како би то рекао Бећковић у „Песми о Светом Сави“ „кидају стопала, колена и лактове“, а у проклетој земљи у којој је и даље „камење свезано а пашчад пуштена“? И све док је тако, све док је оно што ме чини човјеком, а то је категорија испред грађанина, угрожено и негирано, дужност ми је да га браним. Да тражим свјетло у мраку малограђанштине и лажних идола којима смо окружени. А најмрачнија ноћ, знаш и сам, рађа најсјајније звијезде.

Видим и радује ме то што се, упркос свој репресији и неслободи, људи ослобађају страха и неизвјесности. Јер, писао сам ти о томе, страх је крст који сви носимо, само се неки под њим повијају до земље а неки посрћу и настављају да корачају. Оне непрегледне колоне литија и ауто – литија увјеравају ме да се, ипак, корача. И све је више оних којима је кошуља ближа од џемпера и који не би да су „грађани“ ако то подразумијева да не буду оно што јесу и што су им били они прије њих. Јесу времена вучја, јесте ово у чему живимо још увијек вукојебина и вукоселина, јесмо парадигма оне Плаутове: homo homini lupus est, али и људи смо. А стара пословица сјеверноамеричких Индијанаца каже: „Сваки човјек у срцу чува два вука која се међусобно боре – љубав и мржњу. Побјеђује онај кога више храниш“. И буди сигуран, побиједићемо љубављу.

Јер не могу они нас да мрзе и презиру колико ми њих можемо да волимо и да праштамо и наш „вук“ је онај који ће нас, кад – тад, увести у грађане.

Буди ми здрав буди ми добро. Буди то што јеси и буди истрајан у томе. И никад не заборави да си хришћанин, православац, Србин, и онај „вук“ који љубав значи. Није тридесети далеко, нећеш закаснити да будеш и грађанин.

 

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

1 thought on “Писма са села којег више нема: Вријеме вучје

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *