Није њима лако

Пише: Емило Лабудовић

Да их има као што их нема, па да сврате, да покуцају на врата, назову „помоз’ бог“ и рашире промрзле руке над шпоретом, да у новину од прошле године савију „крџу“ чији мирис траје дуже од њиховог боравка, да, онако изокола, испитају шта све има ново… били би „наши“. Били би наши јер овдје, кад их има, а има их све мање, других никад није било. Какви год да су били, а бивало их је и бива свакојаких, били су и јесу наши јер и кад смо били у највећој завади и пизми, кад смо „разговарали“ колчевима и гледали се преко нишана, опет смо били наши. И трпјели смо се, праштали једни другима а незбор и све дугове намиривали на Улици, пред коначним почивалом.

Пролази већ ко зна који дан и пресвлачи се у сутон, а ливаду пред кућом још нико није узорао пртином. Све тањи снијежни покривач шпартају само ријетки трагови ситне звјеради (оне крупне су се примакле граду) а они ријетки који још село чине живим протутње џадом подно куће у аутима која треште као „фап дуплак“ под пуним теретом. И нико да сврати, да озује опанке пред прагом и онда, мокрим вуненим чарапама, оставе трагове које и рибаћа четка тешко скида. Али, камо среће да и такви наврну, обрадовао би им се као најрођенијима јер су – наши.

Рекох, ми других до „наших“ (какви год да су) нијесмо имали. Али, ево неко вријеме чујем и гледам, и чудом се начудити не могу, да постоје и неки који јесу „наши“ а ногама и рукама упиру да то не буду. Дижу ограде од врљика вјековима старих, опасују се бодљикавом жицом каква се још од „талијанског доба“ није плела, укопавају се у ровове и земунице, у јаме и брлоге у које не би ни звијер планинска. И говоре, вриште, реже, пљују и псују да не само да нијесу „наши“ него то никад нијесу ни били. А кад они нијесу „наши“, онда ни ми нијесмо и никад не бијасмо „њихови“, мада нам ено прађедови заједно труну на Улици и разним „улицама“. Више и не говоримо истим језиком, не идемо у исту цркву, не славимо исту славу, не шетамо у исто вријеме и истим улицама и сокацима. И све се чини, људско и нељудско, само да више не будемо „наши“. Да будемо не само странци, јер и странци се трпе, разговарају, разумију се, не воле се али се трпе, већ љути непријатељи, на крв и нож.

Гледам их тако, углавном на Ја(д)ном, неке знам још из времена кад бијаху „наши“, некима знам очеве, о нечијим ђедовима сам слушао од мога који је тврдио да су били „наши“. А мој ђед није знао да лаже. Гледам их и, искрено, некад ми их буде жао. Јер, рекох, били су „наши“. И све ми се чини да им није лако. Они, очигледно, мрзе, а кажу да од мржње тежег бремена нема. Они мрзе своје коријене, праг и шљеме кућно, гробове, родослове, крштенице, вјенчанице… Они, да не би вољели нас, воле оне који не воле њих већ их само хушкају и држе у стању унутрашњег растројства. Они воле Њега, краља, али краља баш забоље за њих. Требају му тек као стражари на грудобрану његовог „краљевства“. Они на правди бога трпе да не би трпјели они који су се Бога давно одрекли и за врхунски кредо џеп, такулин и рачун, код Аца у Првој или негдје напољу изабрали. Они су се, без нужде јер их нико није тјерао на то, у невакат одметнули у „комите“, док још гора није олистала а Ђурђевдан још подалеко, па се у голој „шуми“ види сва њихова умна, емотивна и идејна голотиња. Само они и даље не виде да је цар го и да нас је, све скупа, оставио без гаћа. Они се толико упињу да више не буду „наши“ да су постали ничији и свачији, а шачица бивших и оних који се још са врата психијатријских ординација хоспитализују, узурпирали су њихову отуђеност па млатињају њима као ђаво оном работом по глогињама. Они су толико „они“ да ми их просто буде жао. Јер није лако бити „они“, ишчупани из коријена, на вјетрометини бјелосвјетских олуја, у туђини, спољној и унутрашњих, без брата да им се у невољи нађе. А они који им се издају за „браћу“, најрадије би им заврнули вратом.

Није њима лако, вјеруј. Не због тога што више нијесу „наши“, много је горе што више нијесу ни своји. Чупајући нас из својих срца, повриједили су своја. А срце није механа у коју се улази и излази кад се коме прохтје, и та рана ће тешко зарасти. Јер, нема веће удаљености од оне између два срца која се не разумију. А не разумијемо се јер су нам у матерњи угазили с обје ноге. Није њима лако јер су насрнули не толико на нас колико на себе, на све оно што их је чинило „нашима“ у вријеме кад смо били једно и народ за понос. Насрнули на сопствену савјест, а савјест је шапат Бога. А ко Бога не чује, ко Бога не разумије, није одмакао далеко од прародитеља који је скакао с гране на грану. Или, да би тај шапат Бога, шапат своје савјести, угушили, галаме, вичу, пријете, каменују, трубе и ћурличу до мјере да се више и не разазнаје за шта су. Зна се само и чује се само да више ни за живу главу неће да будемо „наши“!

И, вјеровао ми или не, буде ми их жао. И колико год да они мене мрзе и не подносе, ја њих не могу. Ја једино не подносим себе. Себе оваквог, довољно лудог и вјечитог оптимисту да их, онако туђе и далеке, пуне мржње, осионости, разгаламљене и намрачене, и даље доживљавам и присвајам за „наше“. И надам се, а баш због те наде не подносим себе.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: