Писма са села којег више нема: Кравата(ши)

Пише: Емило Лабудовић

Кравата се, све до скора, дефинисала као мушки декоративни одјевни предмет који се, осим естетске функције, често користио и у врло практичне сврхе: од завоја за ране, заштите од прашине до филтера за нечисту воду. Како је у међувремену еманципација жена дубоко зашла у мушке атаре, и кравата је престала да буде искључиво мушка својина. Историјат кравате, наводно, сеже у далеку 1630. годину када је пук хрватских најамника, са црвеним марамама око врата, у строју војске Луја XIII, продефиловао улицама Париза и изазвао пажњу париског племства. Оно што је Хрватима служило умјесто дугмета на кошуљи, Парижнима је ускоро постало знак припадности највишем друштвеном слоју, а у знак сјећања на прве „носиоце“ марама је названа „кроатом“, касније – краватом.

Кравата је била, а и још увијек је, више статусни симбол него што има неку другу функцију. Она је јавни знак да је онај који је носи успјешан и поштовања вриједан појединац, издвојен из мора просјечности и тривијалности свакодневице. Колико год се тврдило да „одијело не чини човјека“, кравата, мада није била доказ људске и моралне вриједности, носиоцу је давала статус „степенице више“ у односу на друге. Модели, дизајн и облици кравата мијењали су се кроз њену историју, при чему су се модни стручњаци углавном држали два аспекта: или се кравата бојом, обликом и дужином „уклапала“ у одијело и само га употпуњавала или је „искакала“ из комплета и била сама себи модна сврха. Њене боје су, такође, носиле одређену поруку, сврставале носиоце у ову или ону статусну категорију, а биле су и знак припадности одређеном покрету, секти или организацији. Управо ово њено значење и порука све су присутнији у последње вријеме а њена једнообразност у боји и изгледу замијениле су слабије уочљиве значке и друге ознаке припадности. Њиховом бојом, гдје нарочисто доминирају наранџаста и ружичаста, обиљежавани су чак и масовни грађански покрети и протести називани „револуцијама“! Нас у Црној Гори, од свих могућих боја и нијанси, запала је црвена, што би, с обзиром на предисторију политичких збивања код нас, требало да значи да „револуција још тече“!

Наши „краваташи“ настоје да „јаркоцрвеном“ оснаже и употпуне демократско одијело којим, мада им је три броја веће, покушавају да сакрију комесарске шињеле и удбашке кожне мантиле из којих још увијек нијесу изашли. Из дана у дан смо свједоци њихове стварне улоге на политичкој сцени Црне Горе а која има само два циља, апсолутно супротна њиховом политичком геслу: побједе, а не подјеле. Учинити све да се три деценије сањана ПОБЈЕДА опозиције разводни до непрепознатљивости, с једне, и раширити вирус ПОДЈЕЛА у побједничкој већини до пуцања, с друге стране. Захваљујући баш тој политичкој мимикрији „у црвеном“ процес детронизације режима Мила Ђукановића ни након скоро годину дана није ни начет. Напротив, све се ради да се он и његове тековине сачувају у затеченом стању. У ту сврху, методом уцјене и плашењем мечке решетом, односно Миловим повратком, упорно се одржава једна карикатурална управљачка гарнитура која, част за пар изузетака, више дјелује као нека карневалска дружина него као озбиљна и реформска влада. А пајац који је предводи могао би да буде побједник сваког фестивала хумора и сатире. Ослоњен на опортунизам „краваташа“ са све Момом и „нашим Алексом“, назовипремијер свакодневно зачикава и одмјерава од шаке до лакта, али не толико нову опозицију колико оне чијим се гласовима још увијек, као кикирез по буњишту, шепури од Лондона до Јапана. И смјењује редом све који не могу а да се не насмију његовим акробацијама: Лепосавић, Јочић, Касалица…

„Краваташи“ скоро да више и не крију да њихова главна политичка мета нијесу Мило и ДПС већ Андрија и ДФ. (Не)скривено извршавајући налоге „генералних спонзора“ власти која не влада, они су, након политичког суноврата са резолуцијом о Сребреници, којој фали само једна одредба па да превазиђе и Инцков закон, сада опструирају избор Тужилачког савјета. Покушавајући да високопарним умотворинама највећег политичког Минхаузена Црне Горе, Мома Копривице, о потреби избора политички резинстентног Тужилачког савјета, „краваташи“ настоје да ДФ поново разапну на крст кандидатуре адвоката Николе Булатовића.

Никола је у својој изузетној адвокатској каријери бранио, што би наш народ рекао, „кусе и репате“ и на основу тога могле би му се приписати све постојеће партијске књижице. То што је био дио адвокатског тима који је бранио лажно окривљене у случају „државни удар“ може само да му, као професионалцу, служи на част и ни најмање га не сврстава ни у какав патријски табор. Али, можда проблем „краваташа“ и није толико партијска склоност Николе Булатовића колико његова готово сигурна несклоност Сузани Мугоши као једном од кандидата за ВДТ. Јер, како то да „краваташи“ препознају политичка крвна зрнца Николе Булатовића а слијепи су за исту „крвну слику“ Ивице Станковића и Миливоја Катнића? Или, откуд то да се Катнићевих фиока наводно плаши Андрија Мандић а не, рецимо, „наш Алекса“? Тим прије што је евидентно да Катнић није ни затварао фиоке кад је било ријеч о челницима ДФ. А можда се „краваташи“ плаше да би се у тим фиокама могли наћи којекави и којечији трагови, па и они о томе шта је Здравко тражио Драгињи. Јер, без неке јој није ишао на ноге са све повећом китом цвијећа. Очито је да су „случај“ Булатовић и одбијање да закажу пословнички уредно затражену сједницу Скупштине само још један у низу марифетлука Мома, Алексе и украваћене им дружине да се што више и што дуже опструира дефинитивна смјена и разграда Милове политичке грађевине и да се читав процес учини што бенигнијим и по моделу који диктира госпођа Џудит а који су Подгоричани давно дефинисали оном „учини му, а посао му не сврши“!

Трагајући за вишезначјем симболике кравате, наишао сам и на оно које је персонификује као омчу око врата. Та њена симболика нарочито је заступљена у сицилијанском и корзиканском мафијашком свијету, а вуче коријене још од турског „свиленог гајтана“. Можда ће се неком учинити претјераним, али ми се чини да би се баш ово њено значење могло примијенити на ситуацију у којој се налазимо. Стилизована омча црвене боје којом смо, као јадопобједници објешени о дрво слугањства, с једне, и празне осионости и лажног курчења „краваташа“, с друге стране, а коју они, кад год им се наложи, притежу до гушења, постала је свилен гајтан или сицилијанска „кравата“ која пријети да умори новорођенче које још честито није ни проходало. Не знам колико ће још трајати ова уцјењивачка клацкалица, али знам да је стрпљење при крају. А такође, има и оно правило да је бољи добар развод него лош брак, макар био и са „нашим“ а очигледно прије са „њиховим“ Алексом. И још нешто, ако већ одијело не чини човјека, кравата га чини још мање.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: