Писма из магле: Зашто Србија треба да тужи НАТО пакт
1 min read
НАТО бомбардовање
Пише: Милан Добромировић
Комисија за истрагу последица НАТО бомбардовања по здравље грађана Србије и утицај на животну средину, коју је формирала Народна скупштина Србије, требало би да буде само увод у крајњи циљ наше државе – тужба против злочиначког НАТО пакта због свесног сејања рака по српској земљи. Само докази, чињенице и документација које су претходних неколико недеља објавили медији, политичари и стручњаци, и више су него довољан основ за тражење судске правде
Неко ће вероватно одмах помислити да се обраћање Међународном суду правде у Стразбуру или Хагу, или каквој другој међународној правној институцији, плаћа папрено скупо, али у овој ситуацији новац не би требало да буде приоритетни фактор у одлучивању. Приоритет, односно суштина, морало би да буде доказивање да је, сада већ осведочени злочиначки НАТО пакт, намерно и свесно користио муницију са осиромашеним уранијумом током агресије на Србију. Рецимо, на Европском суду за људска права у Стразбуру, једини трошкови су састављање представке (тужбе) коју наплаћује адвокат и преписка са судом.
Постоји и правна “зачкољица“ о томе да представка мора бити поднета најкасније шест месеци од неке одлуке која нам није по вољи, али преседан који је направила западна војна алијанса – да ли би требало уопште подсетити на то да су Србију бомбардовали чак 78 дана без одлуке Савета безбедности Уједињених нација? – без икаквих проблема може бити окарактерисан као посебан случај, „sui generis“, речју коју већина великих сила на Западу махнито и у свакој прилици користи за насилан покушај сецесије на Косову и Метохији. Уосталом, само гађањем саобраћајне инфраструктуре у Србији, НАТО пакт је прекршио члан 14. Протокола Женевских конвенција из 1949. године, који изричито забрањује нападе на „објекте неопходне за преживљавање цивилне популације“.
Па чак и да овакав један државни пројекат, какав је тужба против највеће војне алијансе на свету, кошта много, не може бити скупљи од онога што је Србија преживела током 11 недеља непрекидног засипања бомбама. Примера ради, али и сећања, тада независна група економиста Г17 укупну штету од агресије проценила је на на 29,6 милијарди долара, док је процена тадашње власти износила 100 милијарди долара. Грађевинска дирекција Србије објавила је у марту 2006. године да је у нападу НАТО војске уништено 54 објекта путне инфраструктуре – од чега 44 моста – затим, 18 објеката железничке инфраструктуре – од чега 17 мостова – као и 148 објеката високоградње. У овој студији нису узети у обзир приватне зграде и куће. Изгубили смо чак 40 одсто друштвеног производа. Тадашњи председник Савезне Републике Југославије Војислав Коштуница, на конференцији за медије 3. априла 2001. године, објавио је податак да укупна штета износи 300 милијарди долара.
Неспорно је доказано и да постоји директна веза између осиромашеног уранијума, којим је Србија више од два месеца сејана, и повећања канцера у нашој држави. Финални доказ јесте пресуда (објавио Информер) италијанског суда у Каљарију, који су пресудио да је војник Валери Алесандре Мелис (27) озрачен 1999. године осиромашеним уранијумом док је био на граници Албаније и Србије, услед чега је добио Хочкинов лимфом и умро 2004. године. На основу ове пресуде његовој породици исплаћена је одштета у износу од 584.440 евра. Шта онда да кажемо за људе који су те године били на Косову, епицентру уранијумске голготе кроз коју Србија тек сада почиње да пролази?
Пресуду италијанском војнику, али и друге чињенице које су изнете у јавност, новоформирана државна комисија требало би да потврди. Стручњаци у њој морају да сарађују и са колегама у региону, јер НАТО агресија није оставила несагледиве последице само на Србију, већ и на Републику Српску и друге земље у нашем региону. Питање је само да ли ће и која од њих бити довољно храбра, као што је Италија (иако је чланица НАТО), да проговори.
