Пиши као што збориш

Пише: Огњен Војводић

После дугогодишње расправе црногорских лингвиста око стандардизације новоименованог “црногорског“ језика, присталица јотоване и нејотоване варијанте, правописа са 32 и тридесетједним словом, дошло је до непомирљивог сукоба.

Савјет за стандардизацију црногорског језика се расформирао, а прошле године се званично и институционално раздвоио. Наиме, у Краљевском позоришту ,,Зетски дом“ на Цетињу је септенбра прошле године свечано обиљежен почетак рада Факултета за црногорски језик и књижевност на Цетињу, основаног одлуком Владе Црне Горе. На новом факултету ће се изводити студијски програм заговорника јотоване варијанте и присталица правописа са 32 слова, и нове гране славистике – Монтенегристике.

Поједини професори катедре за црногорски језик и књижевност на Филозофском факултету у Никшићу оснивање новог факултета и одлуку Владе су назвали ,,ненаучном и нацистичком културном политиком.“ Министарство просвјете Црне Горе као разлог оснивања факултета је навело „насталу потребу за стварањем научног потенцијала за изучавање црногорског језика, као и обезбјеђивањем адекватног наставног кадра за образовање црногорских ђака и студената из црногорског, службеног језика у нашој земљи“.

Шта је прави разлог оснивања Факултета за црногорски језик и књижевност? Ко познаје повијест хрватске језичке политике, од Бечког књижевног договора, а посебно од почетка Другог свјетског рата у НДХ, а која је од 1990. године у Хрватској обновљена, и ако имамо у виду да је декан новооснованог факултета на Цетињу Аднана Чиргић изабран за доцента за ,,Сувремени црногорски језик“ на хрватском Свеучилишту у Мостару, јасно му је шта је навело поједине професоре катедре црногорског језика у Никшићу да нову званичну језичку политику Министарства просвјете упореде са нацистичком.

Да ли ће новоотворени факултет школовати кадрове државне комисије која ће, као у Хрватској, контролисати државне службенике и лингвисте, подучавати их “правилном говору“? Да ли је то потреба за избацивањем “србизама“ из “црногоског“ језика и прављење вјештачких језичких разлика између дијалекта једног језика? Да ли је разлог за утврђивањем новог службеног говорног стандара потреба за стандардизовањем другог карактеристичнијег дијалекта, простонароднијег од важећег и најраспрострањенијег у Црној Гори?

Говорни стандард не мора бити најраспрострањенији дијалекат, већ најчистији, не мора бити једнак једном дијалекту, и најчешће није, већ је формирана варијанта говора прилагођена друштвеним потребама. Међутим, поред наведених могућих узрока новоцрногорске језичке политичке мотивацију језикословаца да се прихвате таквог културно-политичког задатка су свакако и привилеговани статус који стичу новим ангажманом, нова овлашћења, друштвена важност која им се придаје, политичка популарност, те материјална и политичка потпора, додатни послови.

Али, оно што је одувијек првенствено руководило лингвисте у формирању језичке и правописне политике, поред свих практичних потреба, а што се по правилу у Срба већ сто година прећуткује и “превиђа“, јесу религиозне и духовне основе предања једног народа. Црногорске партије на власти у креирању језичке политике су свакако руководили одређени историјски и духовни узори. Међутим, религиозни и културни узори културне политике једног народа не морају бити наслијеђено предање предака, већ и туђи наметнути или усвојени узори у процесу дугогодишњег културног колонијализма и културно-идеолошке индоктринације.
Црногорске партије на власти, и ако идеолошки одређене атеистичким наслеђем једнопартијског комунистичког система, духовно усмјерава римокатоличка религиозна идеологија; једним дијелом прихваћена због политичког опредјељења за процес учлањења у Европску унију и НАТО, другим је плод догогодишње непосредне мисије Ватикана у Црној Гори, али у највећој мјери је последица и наслеђе стогодишње југословенске језичке политике.

Увођење монтенегристике као нове гране славистике програмски је наставак римокатоличке југословенске културне мисије у Црној Гори, а не повратак запостављеном “аутохтоном црногоском“ језичком наслеђу. Као и кроатистика, монтенегристика представља примјер практичног прозелитизма унијатске мисије на Балкану, подстицања латиничног писма, а потискивања православне ћирилчне традиције словенске писмености. Наиме, наставак прозелитских језичких пројеката унијатске мисије међу балканским Словенима, као што је Бечки књижевни договор 1850. године којим је аустромађарска монархија креирала колонијалну културну и језичку политику, тј. смјернице будуће југословенске језичке политике.

Пројекат југословенске језичке и укупне културне политике је заснован на ванправославном дискурсу, прво по пројекту југословенског екуменизма, а касније југословенског комунизма, одвајања језика и правописа православних Срба од правописа и језика православне Царске Русије, то јест од православне цркве, а приближавања латиничном правопису унијатизованих Словена – Хрвата. Идеја Бечког књижевног договора је била да се србизацијом хрватског мањинског дијалекта: прво двоименовањем српског језика у српско-хрватски, те реформом правописа фонетским изједначавањем ћириличног хиљадугодишњег српског писам са новоформираном хрватском латиницом, постепено изврши унијаћење православног српског становништва као већинског у односу на римокатоличку мањинску“хрватску“ заједницу. Хрватски дијалекат је почетком 19. вијека говорила мала хрватска заједница, а који се сматрао дијалектом словеначког језика, што је данас говор Загораца.

УЗРОЦИ НОВОЦРНОГОРСКЕ ЈЕЗИЧКЕ ПОЛИТИКЕ

Питање српског језика и ћириличног писма у Црној Гори је данас политичко и културолошко питање у оноликој мјери колико је то било и прије сто година при успостављању језичке политике Краљевине Југославије – пројекта троименог народа и језика. Историчарима је познато да је до формирања КСХС, касније Краљевине Југославије, службени језик у Црној Гори је био српски, а писмо ћирилица, али, мало је Срба тада претпоста- вљало каква се политичка креација крије у пакету југословенског монархо-масонског државног језичког и културног пројекта.

Југословенским пројектом са мапе свијета нису само нестале двије православне Краљевине, Србија и Црна Гора, него је у Уставу нове државе и српски језик троименован у српско-хрватско-словеначки. Увођењем двоимено-троименог језика је и први пут у Србији и Црној Гори званично српска ћирилица изједначена са хрватском латиницом, чему се православни народ у Црној Гори вјековима одупирао колико и отоманском ропству. После рушења југословенске квазимонархије, соцјалистичка Југославија је наставила и разрадила језички пројекат Бечког књижевног договора и Краљевине Југославије према програму новопроглашених југословенских народа, република и покрајина.                  (Племенско политикантство јуословенског језичког пројекта у повлађивању римокатолицизму давањем права засебног језика ‘хрватском’ дијалекту, (који је преузети српски јужноштокавски дијалекат), огледа се и у односу према македонском дијалекту, којем није дато право језика, а који није мање “неразумљив“ говорнику српског говорног стандарда од словеначког дијалекта.)

Дакле, да бисмо данас просуђивали о питању српског језика у Црној Гори морамо га сагледавати у историјском процесу југословенског стогодишњег политичког језичког пројекта, и његове предјугословенске идолошке припреме од ,,азбукопротреса“ Сава Мркаља, преко Бечког књижевног договора, до почетка примјењивања Копитарове и Караџићеве ‘Вукове реформе’   српског језика и правописа у Србији. Наиме, језичка политика црногорске власти данас доследно користи југословнску језичку политику вишеименовања српског језика, и вуковски упрошћен принцип њемачког граматичара Јохана Кристофа Аделунга: ,,Пиши као што говориш“, који су Вукове присталице програмски приписивали Вуку Караџићу. Наиме, истичу “примитивно право“ да пишу гласовним писмом као што говоре, игноришу ауторитет и аргуменате науке, праволсавну цркву и историјске књижевне споменике, намећу ново име језика, управо како је рађено на Бечком књижевном договору и Котираревој то јест Караџићевој реформи.

Правопис присталица искључиво јотоване варијанте, како они истичу, утемељен је на ставовима лингвисте Војислава П. Никчевића, који је себе називао “црногорским Вуком Караџићем.“ У уводнику новог правописа црногорског језика се наводе следећи језички принципи: ,,Главна начела постављена у приручнику Пиши као што збориш (ЦДНК, Подгорица, 1993.) Војислава Никчевића: 1. Пиши као што збориш, а читај како је написано! 2 Држи се употребне норме црногорске ,,опћене правлности“! и 3. Туђе пиши као своје! –Сматрали смо као валидним и искористили их као полазишну основу за овај правопис.“

Ако је исте принципе језика и правописа могао самоувјероно захтијевати Вук Караџић без овлашћења и подршке у културној политици тадашње Србије и Црне Горе, противно важећем хиљдугодишћем предању ћириличне писмено- сти, због чега је био протјериван од српске вла- сти, нападан од Матице српске, а анатемисан од праволавне цркве, какво је чудо ако исте принципе користе „црногорски“ лингвисти у реформи правописа у држави која их подржава, а притом реформишу правопис правописним принципима на којима је утемељен постојећи  правопис?

Такође, Караџићеву реформу је тек после педесет година Краљевина Србија прихватила као норму, а црква је никада није благословила, док је у римокатоличкој Хрватској одмах прихваћена, а у Загребу је Караџић за живота проглашен почасним грађанином. Наиме, као што је и данас од хрватских културних институција подржана и помогнута свака “сецесија“ свих српских дијалекта од српског језика, да их републике бивше Југославије именују у засебне језике, како што је и хрватски језик и правопис установљен на истим принципима реформе језика и правописа.

,,Вуков Рјечник је речник реалија села („далеко од градова“), и мада је веома значајан, мада је постао средство и основа националне културе“, пише Меша Селимовић у својој студији ,,За и против Вука“. Сукоб српско-југословенских “језика“ и данас није друго до сукоб различитих речника ,,реалија села“, рат дијалеката, наречја и нагласака, пресељеног у градове, као окосница и “основа националне културе“. Вукова наводна „реформа“ је заправо била револуционарни раскид са српским православним предањем писмености, духовним смислом и основама језика и правописа, када је и започео племенско-политички процес упрошћавања, разградње и разграбљивања српског језика.

Новоцрногорска лингвистиика не иде за Његошевим узорима писам и језика, као што није ишао ни Вук и његове присталице, већ за ,,просто-народним овчарско- говедарским говором“, како га је називао митрополит Стеван Стратимировић, највећи противник Вукове реформе, који је тада имао достојанство српског патријарха. Владика Петар II Његош такође никада није подржао Вукову реформу правописа већ је био одан црквенословенској ортографији, и ако је користио поред црквенословенског и народни језик. Народни језик су користили сви противници антицрквене реформе, али су били против одбацивања хиљадугодишњег књижевног језике и правописа.

Као што су у Вуковој реформи избацивана слова из ћирилице ради прављења диконтинуитета са српскословенском и црквенословенском писменошћу и књижевношћу, креатори новоименованих југословенских језика у нове правописе убацују нова слова, али са истим циљем, ради прављења правописног дисконтинуитета са српским правописним стандардом као формалним синонимом православне писмености.

Дакле, у језичком српско-црногорском сукобу присталице вуковских принципа срећемо на обије зарастрћене стране. Намеће нам се зато питање, у којој мјери је противљење новоцрногорском правопису и језику одбрана вуковске и југословенске језичке политике, а у којој српске и православне? Као да дијелу Срба није битно преименовање српског језика и латинизација писма већ јотовање и два гласа у правопису која у Црној Гори сви, а и ван ње многи Срби користе. Зар све то указује на југословенску српско-храватску усмјереност Срба, а србијанско-црногорску примитивно-племенску нетрпељивост православних сународника?

Српско-црногорске језичке расправе су данас сведене на навијачка надгорњавања, међусобно омаловажавање, изругивање другачијем дијалекту и нагласцима, без потребне за договором, већ вуковским принципом ,,утук на утук“ да се супарничко племе и наречје утуку. Што је такође једна од тековина вуковског наслеђа којом је Вук побјеђивао противнике, а не научним аргумантима. Као што се ни Вук Караџић није обраћао ученом сталежу, већ паланачком просјеу, читачима жуте штампе, антицрквеној револуционарно насторјеној интелигенцији, и издавачима као и данас жељним скандала.

Тако је поред простонародног језика у наш културни живот унесен манир простачког понашања, полемике путем подсмијеха, утемљњене на пакости, што је додатно онемогућавало разрешење српског језичког питања и подстицало нове подјеле. Замислимо да су се Срби супроставили Вуковој реформи, избацивању “сувишних“ ћирличних слова из правописа и првом двоименовању српског језика у српско-хрватски, одлучношћу којом се боре против именовања српског језика црногорским, или, сангом којом се крве наши сјеверњаци Брђани и црногорске нахије око локалних говора и нагласка, или племенском преданошћу и нетрпељивошћу којом београдски медији сто година ревносно екавизују ијекавске текстове Срба из Црне Горе, Босне, Херцеговине, Крајине, чак и у цитирању управног говора, данас сигурно не бисмо имали племенске подјеле око српског језика и толико новоименованих језика.

Нажалост, постоји довољно лингвистичког утемељења у стопедесетогодишњој пракси југословенске језичке политике на коју се могу позивати лингвисти новоименованих југословенских језика. Монтенегристика још треба да учи од београдске југословенске језичке школе и праксе спровођења Бечког књижевног договора. Свједоци смо, и после ратног распада Краљевине и социјалистичке Југославије, фаталистичке оданости Србије југословенској језичкој политици – изједначавању властитог ћириличног и хрватског латиничног писма у Србији. Такође, и погрешној подјели и упрошћавању сложене дијалектологије српског језика у одређивању говорне норме. Наиме, што је такође последица погрешне и насилне реформе правописа којом су избачена из српске ћирилице битна слова и осиромашена сложена ортографија која је подржавала укупност српског језика, а чији је ,,најопштији израз у српском књижевном језику био двојак изговор некадашњег слова и гласа ЈАТ, што је познато као ијекавски и екавски изговор јединственог српског језика.“

ПИШИ КАО ШТО ГОВОРИШ ИЛИ ЈЕЗИЧКО-ЈУГОСЛОВЕНСКИ ПЛЕМЕНСКИ НАЦИЗАМ

,,Разговор о језику је увијек политички“, рекао је Меша Селимовић. Поготову у српском језику и на простору бивше југославије, попришту југословенског језичког пројекта, питање језика је политичко питање првог реда. Принципом ,,пиши као што говориш“ и упрошћавањем правописа на гласовно писмо – регистар гласова без значењског смисла (етимологије писма), култура и смисао српског језик је сведен на средство пуке комуникације. Такво “правило“ је створило предуслове да дијалекти и наречја могу бити проглашени за засебне језике, а према племенско-политичким назорима и престижу.

Једном дато право посебног језика једном дијалекату српског језика довело је до коришћења српског језика као политичког средства за спровођењa различитих политичко-религиозних пројекта. Теорија којом је народност сведена на језички и то упрошћени идентитет, подстакла је у српском народу племенски престиж, што је основа политичког национализма, а “негација културно-историјског национализма“. Примјеном принципа таквог “ племенско-примитивног“ гласовног правописа не би постојао нити један језик у Европи, већ би се раставили по племенским границама као и српски. Свако племе би захтијевало суверено племенско право да пише као што својим дијалектом говори. Створили би се предуслови племенских ратова као у југословенском племенском пројекту, који би у европској варијанти довео до стоплеменског државног пројекта и стоименог језика.

,,Етничко чишћење се увијек прво одвија у главама, тј. на подручју језика и симбола“, пише Urs Altermatt. Један од предуслова протјеривања “језика и симбола“ је правописни принцип да се пише глсовним писмом како се говори тј. упрошћавање писма до фонема за регистар гласова, које нема своју симболику и значење осим фолклорног то јест племенско-дијалекатског права на правопис. Политичке ванисторијске нације и културе настале на језичким племенским принципима по правилу спроводе језичку контролу својих грађана. Режим Национал-социјалистичке партије Адолфа Хитлера је обуставио контроле лингвистичке комисије која је спровођењем германског пуризма отежавала оперативне комуникације и стварала сукобе унутар институција и народа. Познато је и да је команда Вермахта оптуживала режим НДХ за побуне Срба које су угрожавало војне операције Вермахта на истоку, јер су биле изазване геноцидни погром над Србима, али је мање познато да је у НДХ истовремено са спровођењем геноцида нада српским народом спровођено протјеривање ћирличног писма и чишћење `хрватског језика` од „србизама“.

О духу и дискурсу језичке хрватске политике, коју копира “монтенегристика“, најсликовитије пише Мелита Richter Malabotta, социјолог из Загреба, која већ двадесет година живи у Трсту: ,,У потрази за легитимирањем на сваком пољу посегнуло се за архаизмима , ковањем нових ријечи, ради се што год је могуће, како би се из језика избрисало све што би могло подсјетити на заједничку прошлост јужних Словена. Питање језика постаје питање државе, народа, његовог идентитета и чак опстанка. Нови аксиом гласи: хрватски и српски су различити језици, а ако та разлика није видљива, треба је направити«.

У Црној Гори је српском срећом у питању само истрага “нецрногорских“ ријечи, језичко, а не етничко чишћење, племенски пуризам, а не етнички. Пошто ијекавско нарјечје није само црногорско већ и других дијалеката српског језика, конструишу се карактеристичне квазијезичке простонародне кованице. У једном случају то су оживљенице, што може бити добар обичај, а у другом то су насилне кованице комичне и говорницима црногорског језика у Црној Гори.

Код Срба у Србији нема језичког пуризма, али нити бриге за језик и писмо. Код савремених Срба је присутна друга крајност, старија историјска индоктринациј, истрајавање на погрешним полазиштима правописа и језика, принципима који су управо омогућили преименовање српског језика и латинизацију српског писам. Новоговор настао на вуковским принципима промовисања простонародног говора, без правописног и књижевног канона који би онемогућавао ерозију културе језика, еволуирао је у принцип упрошћавања и подстицања простачког говора. Језички говорни стандард се формира договором лингвиста, а потом учи у школама, али у Срба су после стогодишњег практиковања вуковског принципа  правила еволуирала, те се стандардизација спроводи обрнутим редом тј. увођењем простонародног, а данас језика улице, у школу и књижевност.

Истим принципом се данас и школовани Срби прилагођавају “народном језику“, прихватајући жаргон као језички манир “живог“ језика “у сталном развоју“. Примјеном правила пиши као што говорош и демократско-народног права бројнијег племена тј. популације, некадашња престоница Југославије и југословенства данас намеће Србији и српском народу жаргон југословенског новоговора као говорни стандард и књижевни језик. Истрајавајући у фатализму југословнеске језичке политике, својеврсној културно-политичкој српској самоанестезији, под којом се више од сто година сецирају и преузимају дјелови српског језика и књижевности, традиције и територија, а Србима препушта простор револуционарне и “стваралачке слободе“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: