Писао бих ти, само кад бих знао
Емило Лабудовић
Пише: Емило Лабудовић
Ђаци (или „Ћаци“) су у или нису у клупама, студенти су или у блокадама или у амфитеатрима, професори предају или протествују… тече кривудава Дрина образовања, без васпитања, на жалост. Јер, васпитање се изгубило или затурило у трци родитеља за хљебом насушним, на улицама на којима владају насиље, дрога и сва друга „искушења слободног времена“, у школама гдје наставнике туку, у медијима, тим савременим окупационим снагама.
А и образовање се растеже између оловке која више не „пише срцем“ и компјутеризоване стварности треће генерације. Вјештачка интелигенција све више преузима примат над оном елементарно људском, и све више имамо „генијалце“ који, с једне стране, суверено сурфују Интернетом и компјутерима баратају и прије него честито проговоре а, са друге, ни најпростију укрштеницу не могу да ријеше нити обичну молбу да напишу. Писменост и вокабулар се, углавном, свели на онолико колико је довољно за најпростију СМС комуникацију, а чак се и елементарна међуљудска комуникација полако повлачи пред „разговорима“ посредством мобилних телефона и осталих платформи.
Али, док на свим фронтовима траје битка за хватање корака са вртоглавим развојем науке, технике и технологије, далеко у позадини, у полумраку нечије неодговорности, небриге и омаловажавања, таворе хиљаде оних који су чак и од оловке далеко. МОНСТАТ је недавно објавио један страшан и за модерно друштво срамотан податак да је више од 4 хиљаде наших суграђана апсолутно неписмено, а још толико њих једва зна да се потпише. А макар је основно образовање законом обавезно и исто тако је кажњиво његово избјегавање.
Наводно смо на пар корака до ЕУ, а још увијек ратујемо око тога којим језиком говоримо и којим писмом пишемо. И умјесто да за тих 8 хиљада људи, наших људи, разагнамо мрак неписмености која их у много чему чини инвалидима, држава и њене институције образовања су забављене начикавањем око службенсти јединог језика којим говори и на којем се описменило више од осамдесет одсто грађана и јединог писма којим су нам писали преци. Можда се бројка од осам хиљада многима не чини страшном, али ако јој додамо и десетине хиљада оних који су електронски „неписмени“ онда је то превише за земљу коју, наводно, објеручке чекају у ЕУ.
На крају, много ми је жао што ове редове неће моћи да прочитају они којима су намијењени. Они који ће их читати овај проблем су одавно затурили негдје за леђима.
