Писац са нулте надморске

Не дешава се често у српској књижевности да неко у 10 година добије 10 престижних српских књижевних награда, а да живи у најудаљенијој тачки од књижевног епицентра. Херцегновљанин Никола Маловић је, између осталог, и лауреат награде „Бранко Ћопић“ која се додјељује у Српској академији наука и уметности, у чијем се жирију налази пет академика који су једногласно 2015. године гласали за Маловићев роман „Једро наде“.

Наш најнаграђиванији писац, дакле, слабо је заступљен у црногорским медијима што се може тумачити једино бојкотом дојучерашњих суверенистичких гласила с једне, или пак љеношћу њихових уредника за културу с друге стране.

На сљедећа питања, Никола Маловић је овако одговарао за ДАН:

Да ли савремени писац под обавезно мора да буде субверзиван?

„Мислим да је субверзивност код сваког писца на симболичкој равни пропорционална тежини његових бијелих бубрега. Ипак, ваља имати на уму да тема не чини писца, нпр. антиглобалистичка, него начин. То значи да неко може писати о цврчку и мраву и бити бољи од лика који мисли да је писац зато што је ставио кључне ријечи: Србин, срце, Косово, Америка, Русија…“

Да ли је задатак савремене књижевности да упозори на све гласније бубњеве апокалипсе?

„Требало би да то буде један од задатака, јер се од књижевности као и од осталих умјетности очекује да говори истину. Но онај ко говори истину обично надрља: Не смије се овдје право зборит – написао је Његош када је тумачио закон у Латина.“

Написали сте роман о најпознатијем, најсексуалнијем и најавантуристичкијем модном дезену на свијету, који је уједно и војна униформа. Шта сте све рекли о плавим и бијелим пругама?

„Све што се уопште може знати: од историјског пута тексашког памука, преко индустријске револуције и потрошачког друштва рођеног у Манчестеру гдје се први пут јавља јефтина роба, до одговора на питање зашто само руска морнарска мајица има уске пруге.“

Главни јунак је потомак перашких Смекија. Враћа се у залив да би фабриковао глобални бренд. Зашто баш у Пераст?

„У Перасту је својевремено радила модна индустрија ‘Јадран’, која је исфабриковала највише морнарских мајица у овом дијелу Европе. С друге стране, Пераст све што има дугује мору, све што данас видимо никло је из плаво-бијелог наутичког злата. Бока Которска је преко Пераста упознала Русију. Пераштанин је адмирал руске флоте у доба барока, Пераштанин је учитељ будућих руских поморских официра у доба барока…“

Али се и из „Анакондиног загрљаја“ у роману види колико су Гугл и тзв. Уједињене земље еволуирале против Русије?

„Колико год Уједињене земље стезале Русију, популарност тамошњег маритимног и војног симбола не престаје да ме задивљује. Снага просте памучне мајице кратких рукава заиста је невјероватна: она је сама стуб руске војске! Интимно, зову је морском душом, и пругастом другарицом. Носе је сви: морнари, морнаричка пјешадија, официри, чак и генерали. Зна се тачан дан, 19. август 1874. када је Велики кнез Константин Николајевич Романов, адмирал флоте, издао наредбу да морнарска мајица постане униформа. На православни празник Преображења Господњег.“

Парадоксално је да су Бокељи упознали Русију прије него Србију?

„Одувијек ме фасцинирала повезаност Боке и Русије. Управо су Пераштани исписивали наутичку историју највеће државе на планети, државе која се – за разлику од удружених морнарица које је опсиједају, поносно брани сама. Уским пругама.

Наутички је педагог, капетан Марко Мартиновић у својој Поморској школи у Перасту обучавао 1698. седамнаест питомаца руског цара Петра Великог. Матија Змајевић, адмирал Балтичке руске флоте, извојевао је 1721. побједу над Швеђанима у бици код Гангута. Али је и православац Марко Војновић, Херцегновљанин, био адмирал Црноморске руске флоте; Петар Вукотић, православац, учесник је Кримског рата и командант Севастопољске луке; Никола Вукотић – такође учесник Кримског рата и контраадмирал Црноморске руске флоте; Стеван Вукотић из Грбља први је Јужни Словен који је опловио свијет на руском ратном броду „Претпријатије“, 33 године прије капетана из Прчања, Ива Визина, првог Јужног Словена који је властитим бродом 1859. опловио свијет…“

Да ли сте Боку приказали као рајски врт или као један од многих глобалистичких затвора?

„Као рајски врт унутар свијета који се спрема за свеопшти рат.“ 

„Једро наде“ по први пут показује прстом на хомосексуалност као на све присутнију појаву?

„По први пут заправо показује прстом на пандемију хомосексуалности у западној култури. Зачудо, овај је слој за сада најмање тумачен када се говорило о ‘Једру наде’, премда знамо да има писаца који би само на реченој равни, да је имају до краја елаборирану, могли да осове роман у промотивном или маркетиншком смислу.“

Оснивач сте и власник књижаре „Со“, оазе коју сви они који другују са књигом радо посјећују приликом доласка у Херцег Нови. Плашите ли се за судбину књиге?

„За судбину књиге не, јер ће књига преживјети, али је неформатирано књижарство у кризи.

Херцегновска је Књижара Со, срећом, форматирана, на начин да акценат ставља на праву илити лијепу књижевност, на морске, поморске и бокељске теме. По дозволи насљедника, Књижара Со баштини традицију најстаријег регионалног књижарства (од 1898), родоначелног Јова Секуловића. Љети ми почесто буде драго што је Књижара Со за ових 13 година постала бренд, а мени лично буде физички напорно што сам временом постао сувенир – па многи желе да ме упознају као писца са жељом да наставе занимљиву причу од прошле године…“

Какву будућност предвиђате условно речено малим књижевностима и језицима, у ери све агресивније глобализације?

„Нисам оптимиста, али имам наду. Мали језици, и такозване мале књижевности су заправо со свјетске књижевности.“

На крају, шта вама представља ћирилица?

„Ћирилица је писмо које ме детерминише. Иако објављујем и на латиници, када пишем руком, пишем активно ћирилицом, све у нади да тиме обдржавам равнотежу.“

Аутор: Александар Ћуковић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: