Пионирски кораци двије сестре
1 min read
Љубица и Даница Јанковић из времена студија у Лондону, фото: Легат сестара Јанковић, Посебни фондови НБС, ЉДФ 335
Како изгледају коло и плес када се ти кораци запишу на папиру? То зна етнокореолог, а пионир те области у Србији, која се бави изучавањем традиционалног играчког наслеђа, била је Даница Јанковић, од чије смрти се ове године навршава шест деценија. Професор књижевности, библиотекар и преводилац, Даница је неправедно остала у сенци своје старије сестре Љубице Јанковић (1894–1974), етномузиколога и дописног члана Српске академије наука. Сестре су се бавиле етномузикологијом и прве су у Србији осмислиле методологију којом су поставиле темеље етнокореологији.
Рођена 1898. у Лешници и одрасла у Београду, Даница је завршила Филозофски факултет, одсек за југословенску и упоредну књижевност, историју и српски језик. Енглески је студирала у Лондону и Оксфорду од 1922. до 1924, и по повратку, све до 1931. била је професор у Тетову и Београду, па библиотекар у престоничкој Универзитетској библиотеци, до пензије 1951. године.
Њен опус проучавала је Селена Ракочевић, професорка на Факултету музичке уметности, која наглашава да је прва сазнања о традиционалним плесовима Даница стекла од родитеља, врсних играча и заљубљеника у народну игру. Отац Светислав био је поштар, а мајка Драга, домаћица, бавила се писањем романа и сликала аквареле. Мајчини рођаци били су историчар Димитрије Јовановић, митрополит Михаило Јовановић, писац и научник Атанасије Стојковић, песник Данило Јанковић.
Даница је изванредно сликала аквареле. У детињству је учила музику, свирала гитару и виолину, што јој је омогућило да нотално записује плесне мелодије. Под утицајем својих ујака етнолога Тихомира Ђорђевића и етномузиколога Владимира Ђорђевића, посветила се бележењу плесова.
– Њихово записивање започиње у Тетову, а потом и у Врањској Бањи где је тромесечни боравак искористила да научи, а потом и запише врањке игре. Са сестром Љубицом путује по Југославији и сакупља податке о плесној пракси разних области. Од младости дијабетичар, Даница је на тим путовањима редовно себи давала инсулин – каже Селена Ракочевић.
Непосредно после Другог светског рата, заједно са сестром изабрана је за спољног сарадника Етнографског института Академије наука и за почасног члана Удружења фолклориста Србије. Љубица, која је дипломирала југословенску књижевност, грчки и историју, у Етнографском музеју у Београду 1937. основала је Архив о народним играма и од 1939. води Одељење за музички фолклор.
– Плесове и мелодије сестре су сакупљале у Србији, БиХ, Црној Гори, Далмацији, Славонији, Лики, Банији и Кордуну, Македонији и Словенији и грађу уврстиле у девет томова „Народних игара”. Британски „Journal of the International Folk Music Council” њихов систем описивања националних игара означио је као најпрецизнији и назван је „Моделом јасноће” – наводи саговорница Политике
Када је у Лондону објављена Даничина књига „Игре Југославије” (Max Parrish & Company, 1952), рад сестара постао је признат и у светској јавности. Одржавале су преписку са бројним страним стручњацима и биле активне у Међународном архиву за народну игру (Париз), Саветодавном одбору за народну игру (Лондон), Националном комитету народне уметности САД (Њујорк), Етномузиколошком друштву (Мичиген) и Међународном савету за народну музику (у то време седиште организације било је у Лондону).
Даница је током читавог живота преводила са енглеског и француског и прва код нас превела неколико дела Џејн Остин. Љубица је предавала у Четвртој мушкој и Другој женској гимназији у Београду, након школовања у Аустрији, Немачкој, Енглеској и Француској.
– У свом дому сестре су држале течајеве традиционалних плесова. Записале су око хиљаду игара и мелодија уз које су се изводиле. Посветиле су се развијању планског чувања плесова кроз бележење на терену, као и педагошкој и издавачкој делатности – помиње Селена Ракочевић.
Мање је познато и да су сестре кратко време биле добровољци – болничарке у Првом балканском рату. Живеле су у Подрињској 2 у Београду. Даница је умрла 1960, 14 година касније Љубица чији се дневник данас налази у Народној библиотеци Србије.
Сестре Јанковић нису се удавале. Сахрањене су на Новом гробљу у Београду.
Прочитајте ЈОШ:
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
