Бол који је осјетила када јој је један затвореник у Аушвицу тетовирао логорашки број био је огроман, присјећа се Рене Диринг. „Буди срећна што добијаш број, иначе би одмах завршила у пећи“, рекао је. Нацисти су је ставили пред избор: „Или идеш у логор смрти Биркенау“, рекли су јој, „или нам стојиш на располагању за медицинска истраживања. То те неће убити.“
Рене Диринг (1921–2018) одлучила се за ово друго – и завршила као покусни кунић у лабораторији гинеколога Карла Клауберга. Своју причу испричала је 1992. године у Музеју холокауста у Сједињеним Америчким Државама. Јеврејка из Келна била је једна од стотина жена на којима је љекар спроводио експерименте стерилизације.
Карл Клауберг – ауторитет у истраживању хормона
Клауберг је студирао на Медицинском факултету у Килу и 1925. године стекао докторат. Специјализовао се у области гинекологије и заједно са хемичарима фармацеутске компаније Шеринг-Калбаум развијао хормонске препарате. Његова метода да неплодним женама помогне да затрудне учинила га је ауторитетом у истраживању хормона.
Првог маја 1933. Клауберг се учлањује у Националсоцијалистичку њемачку радничку партију (НСДАП) и СА („Стурмабтеилунг“, паравојна борбена организација НСДАП). Као и многи љекари у нацистичкој Њемачкој, очекивао је од власти помоћ у напредовању својих истраживања. За вријеме владавине нациста, свака њемачка жена имала је обавезу да рађа што више дјеце – најбоље плавокосе и плавооке.
Клауберг је, међутим, истраживао и методу стерилизације жена. То је било у складу са злогласном расном политиком НС, чији је циљ био истребљење Јевреја и Синта и Рома и у наредним генерацијама.
Пакао Блока 10
1942. године Клауберг шаље молбу Хајнхриху Химлеру, најмоћнијем човјеку у Њемачкој послије Адолфа Хитлера – одговорном за спровођење Холокауста. Гинеколог наводи да може да спроведе „нову методу неоперативне стерилизације непожељних жена“ и тражи простор; његово писмо је објављено у књизи Рајмунда Шнабела „Моћ без морала“ из 1957. године.
Прољеће 1943. године: то се остварује. Клауберг не добија свој институт, али добија просторије у Аушвицу – у Блоку 10 ствара своју експерименталну лабораторију. Прве Јеврејке из оближњег логора смрти Аушвиц-Биркенау довозе се овамо.
По Клауберговим ријечима, затворенице су за њега безличне, занимају га само њихови стомаци. „Ујутру, након што смо биле избројане, наши бројеви су се дозивали да сиђемо доље. Стајале смо напољу у реду, а затим смо једна по једна улазиле у собу и лежале на црном стакленом столу, који је служио и као рентгенски сто. Док је течност убризгавана у наша тела, рентгентска машина је радила, тако да је љекар могао да види шта ради са течношћу, али та ињекција је страшно пекла„, присјећала се Рене Диринг касније ужаса који је морала да претрпи.
Неподношљиви болови
Ни она, ни друге жене тада нису знале шта им се дешава. Клауберг је спроводио експерименте које је претходно тестирао на животињама. Његови инструменти нису стерилни и користи их више пута. Нема анестезије – само та ињекција. Ако контрастна течност покаже да су јајоводи проходни, жене се послије недјељу или двије враћају на сто. Тада убризгава отровну супстанцу у доњи дио стомака која треба да залијепи и оштети зидове јајовода. Ако не успије, процедура се понавља. „Морала сам да лежим три дана у страшним боловима“, присјећа се свједокиња Рене Диринг.
Гнојне упале трбушне марамице, тровање крви, болови налик порођајним и страшно печење – то су биле уобичајене посљедице Клаубергових експеримената. Жене су покушавале да пригуше врисак, јер би у супротном биле послате у гасну комору у Биркенау.
Кад „људски разлози“ изгубе значај
Како је могуће да љекар потпуно занемари етику и људе третира као животиње?
„Медицински и људски разлози играју споредну улогу у тренутку када неко прихвати и вјерује: Ово више нису људи, ово су нижа бића“, објашњава за лист Ноје оснабрикер цајтунг историчарка Андреа Лев из Центра за студије Холокауста у Минхену.
Код Клауберга је осим тога била присутна и „бескрајна амбиција“. „Видио је шансу да искористи систем за сопствену каријеру, славу и част. Све је подредио томе.“
Химлер је желио да зна колико времена је потребно да се стерилише 1.000 жена. Клаубергов одговор: Ако би један увјежбани љекар имао десет помоћника, вероватно би могао да стерилише неколико стотина, ако не и 1.000, Јеврејки за један дан.
Пријетећи процес у Њемачкој
До тога ипак није дошло. 27. јануара 1945. Црвена армија ослобађа Аушвиц. Клауберг је прије тога побјегао у женски концентрациони логор Равенсбрик, гдје је наставио експерименте. Када су Совјети у априлу стигли тамо, бјежи и одатле. Два мјесеца касније је ухваћен, ухапшен и осуђен у Москви на 25 година затвора.
Ипак, пуштен је на слободу већ 1955. и у записима Врховног тужилаштва у Килу стоји да га је „његов родни град дочекао као принца“. Клауберг поново ради у Универзитетској клиници у Килу. Љекарска струка тада још није денацификована, колега из Аушвица је био добродошао.
У новембру 1955. Централни савјет Јевреја подноси пријаву против Клауберга; више од 100 људи жели да свједочи против њега. Он говори о „клевети“ и осјећа се као жртва. Тврдио је да је желио да спаси жене у Блоку од смрти и да је његова установа била „Институт за спасавање живота“, како стоји у списима истраге.
Карл Клауберг умире 9. августа 1957. године прије него што је процес започет.
1960. године стигла пилула
Према сачуваним записима, љекар је стерилизовао 500 до 700 жена. Многе жртве наставиле су да живе – траумиране и неплодне. Рене Диринг је ипак доживјела чудо: упркос Клауберговим интервенцијама, добила је кћерку.
У августу 1960. у САД се појављује први хормонални контрацептивни медикамент под именом „Еновид“. Клаубергова истраживања су значајно допринијела развоју овог препарата. Компанија Шеринг, која је финансирала Клаубергове експерименте и касније постала дио фармацеутског гиганта Бајер, и даље дистрибуира пилуле за контрацепцију.
„Ова револуционарна метода планирања породице постала је кључни фактор еманципације и прекретница за друштво“, саопштио је концерн на свом интернет-порталу.
Дојче Веле
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
