Пилатовска парадигма или светила се Корона

Пише: Милутин Мићовић

Ако се не разумијемо у Васкрсење, али се разумијемо у Велики петак. Велики Петак је много реалнији од тог васкрсења, зато ћемо га продужити и у дане Васкрса, и даље. Велики петак је основа историје, права, државе,  при њему ишчезава свако васкрсење. Велики петак смо зато узели као темељ нашег погледа на свијет, а васкрсење остављамо сањарима, пјесницима, доконим свештеницима, али пазимо докле иду. Не могу да иду баш до краја. Морају да науче да стану, и да погледају гдје и са ким живе. Да их понекад не обуздамо, они би преврнули нашу реалну државу. Некада однекуд и они добију тих пет минута. Некад се и нама узме та  пилатовска снага, снага законика и фарисеја, који пазе да ко не пређе границу. Јер, пређе ли се та граница, – оде држава.

Нашу  малу државу, која је пуна снова, и неких чуда, морамо држати под будном контролом. Неће нас више ухватити да смо слаби, као што нас зимус ухватише. Нијесмо знали шта нас је снашло. И то од оних за које смо мислили да смо их довели до ништа.Однекуд се очепише подземни вентили, и као да им небо поможе. Сабраше се као на зов неке невидљиве силе. Као да оживјеше преци у потомцима, као да  невидљиви и непостојећи бог  уђе у народ. Диже се све што је могло ногу пред ногу. Мало и велико, младо и старо. Стари постадоше млади, млади постадоше мудри. Сви почеше да говоре као из Јевађеља. У које ми, нијесмо луди, да вјерујемо, али они тако причају док их држи то лудо надахнуће. Знамо ми да то не може дуго да траје, – и ко лети на земљу пада. То смо само чекали. Али док смо чекали, као да смо све више нестајали.

Смањили смо се били и слегли до црне земље. Јер нијесмо имали одговора на њихово безумно надахнуће.Тако су нас били погодили у главу , да се нијесмо себи долазили. Удари ли су нас по живцу, који нам држи живот.Као да се наша Ахилова пета налази у глави? Почели смо били да се утварамо сами себи. Наша моћ није имала никакву моћ на ту њихову моћ. Просто, као да нам је Бог узео ум. Могли смо да их прегазимо багерима, булдождерима, коњима и магарцима, али гледа нас свијет, па не можемо. А владике нас бију ријечима до девет кољена. Владике бију, а попови тобож  милују. Нашли се они да милују, а љући су још од владика. Да смо вјеровали у бога, мислили би да нас је он казнио. Али пошто нијесмо у бога вјеровали, нијесмо знали шта нам је.  Чепају нас ногама по глави, бију  ријечима, дотуца пјесмама црковнијем, – као да су нам држали опијело. Није лако издржати три мјесеца глибави народ да нам чепа по глави и  да нас плаше барјацима, иконама и крстовима.Били смо се шакама у главу, себи да се вратимо, себе да увјеримо да још реално постојимо.