ИН4С

ИН4С портал

Петровић о роману „Прелест“: Бесједа о помјерању у сфери осјећања и сјећања

1 min read
У случају романа "Прелести" заплет се не крије у садржају, већ у бескомпромисној исповијести главног јунака, у том помјерању које настаје једним самоубиством и једним рођењем, за које се сазнаје одвећ доцкан.
Goran petrović

Илустрација

Шта се збива када неко дође на овај свијет или са њега нагло оде? Шта се збива када се неко управо роди или умре? Без сумње, догађа се помјерање.

Примјера ради, потребно је више мјеста за дјечији креветац, или нечија постеља наједном остаје празна, постаје сувишна. Дабоме, није ријеч само о пуком простору, о мјесту у породилишту или у болници, о мјесту за тањир на столу или за одјевне предмете у ормару, о мјесту у соби или у стану, није ријеч само о простору у поштанском сандучету или цијелом граду, у јавном превозу или парку, није ријеч само о простору у једној држави или на континенту…

Помјерање се дешава и у сфери осјећања и сјећања…

Најчешће за тај нови живот или за изненадно одсуство нечијег живота – уопште не знамо. Живот се негдје далеко појавио или исто толико далеко нестао, па никада нећемо примијетити или осјетити никакву разлику… Али, што су нам рођење или смрт другога ближи, сви смо искусили – утолико помјерање јасније примећујемо или дубље осјећамо.

Роман Филипа Грбића прати ова два основна, унутрашња померања.

Прелест почиње самоубиством Виктора, приповједачевог друга из студентских дана, и тај трагични нестанак једног живота покреће читаво клизиште осјећања и сјећања, стварајући зјапеће раселине преиспитивања главног јунака. Затим, напоредо с главним јунаком, средином романа сазнајемо да он већ тринаест година има ћерку и присуствујемо његовом покушају да само због тог новог бића заустави одрон сопственог живота. На крају се испоставља да је то ипак ћерка друга из студентских дана, оног чијим је самоубиством књига и започела. У некој другој прилици не бих препричао основни садржај, јер има романа чији сиже треба прећутати пред читаоцима, али у случају Прелести заплет се не крије у садржају, већ у бескомпромисној исповијести главног јунака, у том помјерању које настаје једним самоубиством и једним рођењем, за које се сазнаје одвећ доцкан.

Филип Грбић ту унутрашњу борбу јунака, средњошколског професора филозофије Максима Туманова, описује без остатка, без лажних оправдања и симпатија, некада се чак може рећи да је према њему немилосрдан, па би теорија књижевности таквог јунака назвала антијунаком. Међутим, Прелест није роман о далеким јунацима или антијунацима, већ о човјеку с којим смо се можда управо мимоишли на улици или сред трга. У Прелести нема уљепшавања, тјелесни сокови меандрирају, исцурјела крв је тек локва, пороци постају замјена за смисао, грижа савјести је разарајућа, све је тако непатворено, па се чини да је писац само мало уредио и у поглавља сврстао ток мисли Максима Туманова, без жеље да ишта више учини, без намјере да га представи допадљивијим зарад иоле нашег по правилу површног милосрђа… Отуда и благост, тамо гдје је има, зна збиља да дотакне читаоца.

Прелест је и генерацијски роман. Суров. Опет, чини ми се да се издваја и по томе што Филип Грбић не оправдава генерацију којој припада, он не набраја изговоре, а могао би их пронаћи сијасет само навођењем несумњивих грешака генерација које су јој претходиле. Претходне генерације у Прелести једва да се спомињу, истина, и будуће једва да се назиру, постоје само Сада и Овдје. У том смислу роман је тачан колико и сат који већина нас има на руци. Или је још прецизније рећи: роман је тачан колико и сат на мобилном телефону, који баш свако од нас несвјесно, најчешће грчевито стеже у шаци. Када је већ ријеч о тој справи, постоји у роману једно мјесто које је доказ да су и најсавременије направе још увијек одраз људи. Дирљив је то и вишезначан тренутак када Максим Туманов мијења шифру за откључавање свог телефона, додајем – мијења шифру за откључавање себе, унесећи бројке датума рођења дјевојчице за коју тада мисли да му је ћерка.

И много тога другог је у Прелести неумољиво тачно. Духовитост се пак најчешће изврће у црни хумор, као када се кум што брже може упути на ВМА да посјети кума који се повриједио у саобраћајној несрећи, па и сам доживи саобраћајну несрећу, да би се страдалом пријатељу придружио, као пацијент, у истој болници. Тачни су и бројни епизодни ликови, мајсторски оцртани, па се чини да је и наша стварност тачна, иако би се многима који је нису искусили учинила као фикција, претјеривање, скуп бизарности.

Мада његов јунак као да опстаје само у вјечитој грозници, сновиђењу, Филип Грбић истине саопштава мирно. Тамо гдје би већина писаца, па и овај који вам тренутно говори, употријебила три тачке, он хладно изриче скраћеницу: итд. Ипак, на мене су можда најдубљи утисак оставили Грбићева иронија, самоиронија, као и могућа проширена значења одређених ситуација. Навешћу, за крај, само ону с почетка романа Прелест. У потрази за послом или ваљда покушавајући да не изврши самоубиство, Виктор, спомињани друг из студентских дана главног јунака Максима Туманова, одлази у Овчарско-кабларску клисуру и посјећује манастире. У неком од њих монах му саопштава да манастиру није потребан физички радник, да не може да га прими пошто се Виктор не разумије у компјутере, а да је обрнуто имао би шта да ради, јер му се, ето, лаптоп у последње вријеме нешто мучи, а вај-фај сигнал међу овим брдима једва да постоји. У другом манастиру, сестринство тренутно није спремно да због њега једног откључава цркву, а ако баш жели да види фреске, нека сачека групу туриста. Само нешто мало касније, Виктор ће се објесити. Пронаћи ће га она иста група туриста на коју се чекало, група туриста која је послије обиласка манастира кренула уз планину да види и наше природне љепоте. Не могу да одолим а да не додам: туризам је корисна грана привреде, али нам је за преживљавање потребније да ми сами себе упознамо мало боље.

Филипу Грбићу честитам. Када се ова церемонија заврши, већина нас ће отворити мобилне телефоне како бисмо одговорили на пропуштене позиве или поруке, а неки само зато да би видјели колико је сати, колико је уручење награде трајало, нису ли говори били дужи него што је примјерено. То ћу урадити и сам. То је, дабоме, људски. Ипак, можда бисмо добили прецизнију представу о тачном времену, можда бисмо добили тачнију слику од оне сателитске GPS тачкице гдје се тренутно налазимо – ако бисмо умјесто телефона отворили роман Прелест. Истина, тамо се укрштају само осјећања и сјећања, мали људски подвизи и велике људске слабости, али је, вјерујем, овај координатни систем тачнији. Учините то док не стигну туристи. Ако већ нису дошли.

Пише: Горан Петровић

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

2 thoughts on “Петровић о роману „Прелест“: Бесједа о помјерању у сфери осјећања и сјећања

  1. Igore, sjajno je što ovog divnog mladog čovjeka podržavaju takvi intelektualni „vrhovi“ kao što su Lompar, Petrović, Bećković, ali Kovačević je, uz Simovića, premda su nesporno veliki pisci i akademici, svojim prelaskom u „drugosrbijanski“ tabor ipak znatno pokvarili sliku o sebi.

  2. Филип је Београђанин, утемељен млади Србин. Прошле године добио је награду Црњанског а ове у мају добио је награду САНУ – Бранко Ћопић. Филип је јаке ријечи и јаког аргумента! Његову књижевност прате и награђују кроз жирије Мило Ломпар, Горан Петровић, Матија Бећковић, Душан Ковачевић..
    Вријеме је пред њим.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *