Петнаест година од убиства: Ставови Зорана Ђинђића о статусу Космета

Данас се навршава 15 година од убиства некадашњег премијера Србије и лидера Демократске странке Зорана Ђинђића.

Ђинђић се залагао да се проблем Косова и Метохије ријеши подјелом, уз обострано прихватљив компромис.

Једна од његових изјава јесте да је за Србију „најгоре да Косово буде фактички независно, а да га онда такво као млински камен прикаче Србији на ногу и кажу – ви сте одговорни за њега и док не хармонизујете односе, не можете даље“.

Ђинђић је мјесец уочи убиства, у писмима упућеним још у фебруару 2003. године, тадашњим лидерима Велике Британије, Америке и Русије Тонију Блеру, Џорџу Бушу и Владимиру Путину затражио хитан разговор о статусу Косова и Метохије, упозоривши да јужна српска покрајина клизи у независност, те изнио свој приједлог да је треба подијелити.

Он је предложио да се без губљења времена приступи тражењу компромиса који би био прихватљив за српску и албанску страну, наводећи неколико опција за размишљање.

Прва опција би, према Ђинђићевом мишљењу, била федерализација у којој би Албанци и Срби имали сличан статус као Бошњаци и Хрвати у Федерацији БиХ, односно Косово и Метохија би било више од покрајине и мање од федералне јединице.

Друга опција угледала би се на Кипар, са територијалном демаркацијом, али непромијењеним границама, при чему би Срби организовали свој политички живот углавном на сјеверу Косова и Метохије, уз гарантовање мањинских права српском народу у енклавама на југу и заштиту споменика и вјерских објеката.

Трећа опција, у случају да ове двије не успију, била би, сматрао је Ђинђић, промјена граница споразумом, тако да би у том случају српска национална заједница добила дио територије, а пошто су Срби чинили 18 одсто становништва Косова и Метохије, овај проценат би требао бити усклађен на бази имовинских права.

„Ове опције требало би да буду тестиране корак по корак остављајући довољно времена да се провери њихова могућност имплементације. Међутим, требало би да будемо довољно храбри и да се суочимо са најдраматичнијом опцијом – трећом“, писао је Ђинђић Путину, Бушу и Блеру.

Ђинћић је убијен 12. марта 2003. године на улазу у зграду Владе Србије, а непосредни починиоци из редова криминалног „земунског клана“ и Јединице за специјалне операције /ЈСО/ су 2007. проглашени кривим и осуђени на укупно 378 година затвора.

Главни организатори убиства премијера Србије су некадашњи командант распуштене ЈСО Милорад Улемек Легија и вође „земунског клана“ Душан Спасојевић Шиптар и Миле Луковић Кум, док је непосредни извршилац бивши замјеник команданта ЈСО Звездан Јовановић. Спасојевић и Луковић убијени су 27. марта у покушају полиције да их ухапси у акцији „Сабља“.

Ђинђић је био једна од кључних личности промјена у Србији 2000. године и вођа ДОС-а, када је, послије масовних протеста 5. октобра због покрадених избора смијењен дотадашњи предсједник СР Југославије Слободан Милошевић.
Ђинђић је потом постао премијер, а његова влада, која је формирана 25. јануара 2001. године, започела је амбициозне реформе, социјалне и економске, а послије много година затегнутих односа успостављене су добре релације са западним земљама, нарочито са САД.

Залагао се за сарадњу са Хашким трибуналом, а током његовог мандата ухапшено је неколико хашких оптуженика, међу којима и Милошевић.

Зоран Ђинђић рођен је 1. августа 1952. године у Шамцу. Студирао је на Филозофском факултету у Београду и већ тада је примијећен међу младим дисидентима. Докторирао је 1979. године на Универзитету у Констанцу, у Њемачкој, о теми „Проблеми утемељења критичке теорије друштва“. Ментор му је био један од најистакнутијих филозофа друге половине 20. вијека Јирген Хабермас. Ђинђић је сахрањен 15. марта 2003. године у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. У погребној поворци која се кретала београдским улицама било је више стотина хиљада грађана. Међу њима је било и 70 страних државних делегација.

(Срна, РТРС)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: