Петиција без смисла: Како се еколози, ЛГБТ НВО и антифашисти ујединише против вјеронауке!?

Недавни твит Небојше Бабовића сабрао је на једном мјесту потписе бројних НВО организација које, под паролом људских права, опонирају враћању вјеронауке у образовни систем Црне Горе. Оно што запрепашћује није само број организација које потписују ову иницијативу, већ и њихова суштинска порука: да знање о вјери, идентитету и култури треба да буде уклоњено из образовног система.

A evo i potpisnika peticije protiv vjeronauke. Samo po nazivima organizacija se vidi da većini ni u kakvom opisu posla nije bavljenje školstvom, pa ni civilnim društvom. NVO za multiplu sklerozu, ekolozi, policajci i posebno pokvareno od NVO koje se kriju iza romskog i bošnjačkog… pic.twitter.com/kzP1I7WhLV

— Небојša Бабоviћ🔥 (@brodonacelnik) April 15, 2025

Ако се пажљивије погледа списак потписника, он прераста у нешто што тражи тумачење ближе жанру апсурдне драме. Јер, против вјеронауке су се, осим очекиваних „борaца“ за људска права, потписали и: Општинско удружење обољелих од мултипле склерозе, еколози, антифашистички фронтови, па чак и разне локалне еко-зелено-транс активистичке групе. Као да је вјеронаука најновији загађивач атмосфере или симптом аутоимуног поремећаја. Међу потписницима су „Центар за грађанско образовање“, „Институт алтернатива“, „Акција за људска права“, „Квир Монтенегро“, и други који себе виде као савјест друштва. Међутим, њихова борба против вјеронауке открива дубоко неразумијевање демократије, образовања и саме суштине људских права. Та необична коалиција, у којој се пацијенти, активисти за заштиту биљака и идеолошки носталгичари из времена ЈНА уједињују против учења о десет Божијих заповијести, представља својеврсни феномен балканске стварности. И све би то било смијешно – да није толико симптоматично.

Међу њима се, очекивано, нашла Јована Маровић, позната по својим демократским вриједностима које искључују све српско. Али зашто би и очекивали да Јована Маровић ишта зна о вјери, кад не зна ни о малој Црној Гори. Познато је да је она у Стару Црну Горру сврстала 7 брда.

„Овима што се спрдају да не знамо историју: Стара Црна Гора је била 7 брда и 4 нахије и имала је аутономију готово све вријеме. Кад уђете у музеј Краља Николе, постоји мапа Отоманског царства и једна црвена област на њој: црногорска брда која никад нису освојили. Они знају да се шале и кажу да их је мрзело да се пењу, али то је тако. Нема на чему“, написала је Маровић.

Јер, у основи свега није вјеронаука као предмет – већ страх од идентитета, од коријена, од свега што је дубље од празне фразе „људска права“. Вјеронаука није мисионарење. Она не тјера никога да вјерује – али учи младе људе о томе шта је душа, шта је савјест, шта значи истина, одговорност, жртва, покајање. То су универзалне теме, које не познају границе вјероисповијести. Оне припадају и православцу и атеисти, и вјерујућем и агностику – јер припадају човјеку.

Они који познају вјеру свог народа, његову духовну вертикалу, и који разумију разлику између обреда и суштине – то су интелектуалци. Без тог знања, сваки покушај да се говори о друштву, вриједностима и људима остаје површан, идеолошки, често пун мржње. Образована демократија не подразумијева игнорисање сопственог насљеђа, већ управо његово разумијевање. Демократија и толеранција не могу да почивају на незнању, већ на знању, учењу, сусретању различитог.

Наравно, све ово има дубље историјске коријене.

Током друге половине 20. вијека, Црна Гора, као и читав регион, прошла је кроз период комунизма – идеолошког система који је, под изговором прогреса и једнакости, систематски уништавао вјерске заједнице, духовне ауторитете и сваки облик метафизичког мишљења. Бог је замијењен партијом, олтар централним комитетом, а молитва је уступила мјесто политичком паролу. Умјесто покајања – самокритика, умјесто литургије – конгрес.

Комунизам није само игнорисао Бога – он је хтио да га укине. И у тој борби, за собом је оставио разорену духовност, крваве репресије и културну пустош. Тај насљеђени рефлекс – да је све што долази из вјере реакционо, мрачно или опасно – и данас живи, управо у оним структурама које себе сматрају „авангардом демократије“.

Треће јутро за ДПС, огласила се и Маровић: ПЕС да раскине коалицију са ЗБЦГ

Права демократија није анархично одбацивање традиције. Права толеранција не значи да сви морају заборавити ко су и одакле потичу. Напротив, права, образована демократија подразумијева знање о себи и поштивање другог. А вјеронаука је, управо, први корак ка том сазнању.

Онај ко се боји да дјеца нешто науче – не брани права, већ сопствену плиткост. И зато није чудо што највећи противници вјеронауке најчешће долазе из редова неостварених активиста, академски танких и идеолошки фрустрираних.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: