Петар Божовић: Пијанци највише улажу у културу
1 min read
У новом филму Мирослава Момчиловића „Смрдљива бајка“, љубавној причи о двоје људи који живе у шахту на ђубришту, који су одустали од свега, али имају потребу да буду заједно, једног од главних ликова игра Петар Божовић.
- Играо сам разне беднике, у претходном Момчиловићевом филму био сам клошар, а сада сам аванзовао – играм краља бескућника. Филм не говори само о љубави, то је прича о људима који су побегли од читавог света, осим једно од другог, који живе паралелни живот на контејнерима, у коме постоји устројство слично као у нашем животу – каже Божовић.
Да ли је одређен датум почетка снимања, или је читав пројекат и даље финансијска авантура?
- Снимање би требало да започне на пролеће, ако Момчиловић ујури паре. „Смрдљива бајка“ је била победник на конкурсу сценарија у Сарајеву, а заинтересовани су и многи европски продуценти који хоће да дају финансијску подршку, али не могу уколико филм прво овде не добије новац. Знамо колико овде има новца, за културу је издвојено нула шест одсто буџета, исто колико је дозвољено промила алкохола за нас који пијемо. Ми, иначе, и највише дајемо за културу, јер порез иде и од алкохола. У односу на то колико у Србији има пијанаца, да све те паре заврше у култури, она би цветала. Али, краду нам фондове, код нас је стално нека фатаморгана.
Где ће се 1. новембра, на дан 200. годишњице Његошевог рођења, приказати ваш филм „Горски вијенац“?
- Немам појма, а волео бих да га прикаже нека телевизија, пре свега национална. Она по закону мора да брине о културној баштини, а пошто ми је РТС и помогао да урадим тај филм, надам се да ће се сетити због чега је важан 1. новембар. „Горски вијенац“ сам снимио давних година, када ме је занимало да ли је могуће да се на основу оптужбе једне наставнице, која је Његоша пријавила као геноцидног писца, подигне бука до братоубилачког рата. Онда сам мислио – није ваљда мала Црна Гора крива за то, она је „шака јада што се бјеже у ове планине, што се нешће у ланце везати“. И није – криво је дуго нечитање и неиграње тако врхунских дела, које повлачи и одсуство генерацијског критичког односа, и ствара духовну, моралну и образовну нехигијену.
Колико је за уметност, али и за културу уопште, важан тај континуитет критичког односа који би свака нова генерација требало да има?
- Сећам се представе „Чекајући Годоа“, која је због цензуре једва била направљена, па је била и забрањена, а после много година и обновљена у Атељеу 212. Дошла је нова млада публика, која је уживала и смејала се ономе због чега се пре тога могло ићи у затвор. Сваком уметничком делу неопходан је такав генерацијски критички однос, али код нас постоји нека забрана, свесна или несвесна, цензура јавна или аутоцензура, неки кошмар за који не постоји право објашњење. Имамо пример врхунских дела Слободана Јовановића – она су дуго била забрањена, иако је Јовановић један од највећих српских интелектуалаца, и то зато што је био председник избегличке владе. После много деценија на крају су и објављена, али су тада већ изгубила генерацијско интересовање и значај, и морала су изнова да се оживљавају.
Ви ћете ипак обележити јубилеј владике Рада?
- Две стотине година рођења нашег највећег песника у кога се сви куну, али та година пролази празна. Мислио сам да ће Народно позориште радити „Горски вијенац“, али сам добио одговор да Његош није предвиђен. Зато сам одлучио да у највећој културној институцији у Срба, на Коларцу, факултету који сам похађао, и за који знам да га никада нећу завршити, дам допринос сећању на Његоша. Направићу 2. новембра прво јавно читање „Луче микрокозма“. Кажу да је „Луча“ тешка за сцену, да је филозофија, и зато хоћу да је читам, да покажем и да објасним да није истина да је Његошева књига тешка, него да је нешто што би људи могли да имају у џепу. Наступаћу заједно са Првим београдским певачким друштвом, које је недавно славило сто шездесет година постојања, и позивам публику – дођите, господо, одвојите сат и по времена, неће вам опанути круна! Ако пропустите „Фарму“, она увек има репризу. А ионако сте на „фарми“, само тога нисте свесни, а у каквој сте улози, одаберите сами!
Када бисте правили документарац о нама, шта би све стало у тај филм?
- Свашта се догодило у ових шездесет и кусур година, али мени је и данас остало важно питање слободе. Док сам био млад нисам се освртао, имао сам циљ који се ваљда понесе из детињства: да читаш кад није обавезно, да посматраш људе и будеш поштен… Оно што сам тада најснажније осећао је слобода избора – најслободнији сам био кад сам живео на голој улици. Иако млад, већ сам био човек са свешћу о томе шта нећу, а да хоћу нешто друго. Нисам сигуран да данас млад човек, а ни старији, има слободу избора у било чему. Сада се све кроји унапред, а једини критеријум је да ли је нешто исплативо, колико је комерцијално, престижно. Ако се школујете за професију која ће вам се исплатити, а не за ону коју волите, ако бирате жену, пријатеље, партију, па и цркву и Бога који вам у том тренутку могу дати финансијску и другу подршку, ако говорите само оно од чега се аванзује и профитира, онда се и с правом морате питати шта се то догодило са нама, и зашто је толико дуго црна комедија једини могући документарац о нама.
Не може с једне стране бити Свети Јован, Свети Сава, а с друге криминалци као способни људи. Све смо побркали. Дозволили смо да су се ствари до те мере испрљале, да смо изгубили самодостојанство. Нису српска традиција ове вулгарности које нас свакодневно нападају са телевизија, из новина, са улица, стадиона, из школа, у професији… Није постојало у нама то просташтво да уништавамо све чега се дохватимо, и дрвећа, и старих фасада, и кафана, па и љубави. Гледам момке који пролазе поред најлепших девојака и не погледају их уопште, него причају мобилним телефоном. По мени, нама је једини спас нешто што бих могао да назовем духовном обновом. Тиме сам се заносио пре десетак година, све док неким познаницима, међу којима је био и човек који је доста тога искусио у животу, нисам испричао шта бих радио. Тада ми је он, одушевљен читавом причом, рекао: „То ти је велика ствар, само види прво с полицијом.“
Како је лепо и освежавајуће читати и слушати оно што кажу, ретки међу нама, који знају шта и како треба рећи. Уживао сам овај пут, а кад се вратим кући одгледаћу, поменути Горски вијенац. Биће то мој мали гест неслагања са овим стањем у које су нас увукли, мало штапом мало трулом шаргарепом.