• Култура

Песник, филозоф, публициста и логичар Радинко Крулановић: Никшић је важан зато што је непомирен са собом

1 min read

4 године ‎ ИН4С

Радинко Крулановић

Не би било добро да филозофи и песници завладају светом, али не би било добро да их нема, јер би такав свет био ужасан. Још је стари Аристотел поделио сва знања на теоријска, практична и поетичка при томе дајућу практичним знањима предност.
Живот, стварност тражи организацију. У том организовању ни једни ни други не сналазе се баш најбоље, али без тог миомириса живота, ни живот не би имао лепоту о којој сви говоримо и ка којој тежимо. Стога практичарима уређење и организацију живота, песницима лепоту, а филозофима љубав према мудрости.

Ово, у разговору за „Новости“, говори Радинко Крулановић, професор филозофије и логике из Никшића, један од 27 просветних радника који су 2004. године стали у одбрану српског језика, песник и публициста.

НА Међународни дан матерњег језика добио је вредно признање – Орден „Марко Даковић“.

– У питању је награда коју додељује Нова српска демократија. Ове године додељена је активу професора и наставника српског језика и књижевности средњих и основних школа у Никшићу. Ваља напоменути да први добитник ове награде је наш песник Матија Бећковић. То је друга вредна награда коју је овај актив добио. Подсетио бих да је актив добио и најпрестижнију Вукову награду коју додељује Културно-просветна заједница Србије за изузетан допринос развоју културе у Републици Србији и у српском културном простору. Захвални смо, али није лоше истаћи да је парадоксално да у 21. веку неко добија награду зато што је бранио свој језик – каже Крулановић.

– У јеку короне објавили сте нову књигу поезије „Нијеми говорници“?

– Делимично је акценат стављен на актуелна дешавања у Црној Гори, мада су „Нијеми говорници“ више покушај да се издигнемо изнад ћутања и тишине којој се најрадије препуштамо, уместо да се суочимо са оним што нас највише боли. Никад нису човеку била пунија уста љубави, а да више злочина чини као у овом нашем „еманципованом друштву“. Наш век је изнедрио да се један злочин може назвати „милосрдним анђелом“. Свет се погубио у осионости моћних. Велики инквизитор се опет наткрилио над човеком. Он хоће да отме нашу слободу, наш лик и подобије Божије. Заборавили смо да се смејемо, грлимо, волимо. Тражимо од неког да воли поезију, а он не уме ни загрлити човека. „Нијеми говорници“ су насушна потреба да загрлимо свет, живи и „неживи“, и поглед на друго као појаву духа, које наш дух јача и чини смисленијим и лепшим. Корона је, нажалост, однела доста живота, али парадоксално делује да нас она негде враћа себи, упућује на нас саме, призива сећању и знању да постојимо једино ако смо своји, лични, личносни, крстоносни. Живот се претворио у једну страховиту апатију, равнодушност. Човек је престао бити „слика и прилика Бога“ а постао креатура новог светског поретка, корпоративни дух, како истиче цењени професор Слободан Владушић, машина која је остала без срца јер су јој постали битнији неки други шрафови у глави.

У Никшићу још царују боеми. Рађа их ново време.

– Не бих да разочарам, пријатно је бити боем и бити у друштву боема, али не могу да не кажем, постоји жал што многи од њих нису дали више. Плашим се да своје таленте нису закопали у земљу. Или ће бити да су они боемством умножили своје таленте и свету дали један опуштајући, лакши, поетичнији однос према животу.

КОЛИКО изолација може бити инспиративна за песнике?

– Пандемија као непознаница нашег доба сигурно је отворила многа питања. Једно од тих питања је свакако бојазан да човек можда превише не експериментише са људском врстом, тестира њену издржљивост, или ко зна шта већ? Рекох да она као и свака појава са собом носи и позитивно, а то је да је она помогла Одисеју да се коначно врати кући, врати себи и у топлини свога срца мисли о лепоти живота.

– По чему је Никшић посебан, и различит у односу на остатак Црне Горе?

– Никшић је важан зато што је непомирен са собом. Он хоће да буде бољи него што јесте. Он хоће, а да и сам не зна шта хоће. Он ме највише подсећа на оног Мироновог бацача диска који је сав замишљен и опседнут како да диск избаци што даље. Никшић има тај нагон да се одбаци можда и више него што може, због тога је чудесан, интересантан, заводљив, а наг да голији не може бити. Отворен за себе и за друге истовремено, затворен за мало, ћифтинско, трговачко. У њему сви покушавају бити велики и све приче се намећу као важне. Помало надреалан однос према себи и другима чини га рустичним у модерном тумачењу датог израза.

НИКШИЋАНИ крајњу тачку колапса узимају дан када је срушена зграда позоришта!

– Мислим да се то може објаснити једном од најкраћих а најделотворнијих беседа коју је изговорио чувени хелениста Милош Ђурић када се расправљало да ли да се укине Народно позориште у Крагујевцу 1961. због лоше финансијске ситуације. Преносим његове речи: „Када би у старој Атини неко начинио мањи деликт, забрањивали су му да три месеца свира у дипле. Ако би пак, направио већи, бранили су му да посећује Позориште шест месеци. Питам ја, овај аудиторијум, шта су Крагујевчани скривили боговима да их лишите позоришта“? Мислим да је одговор јасан!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: