Perverzni „Idiot“ u Sarajevu: Ako ne možeš da izbaciš Dostojevskog napravi od njega rusomrzitelja

„Idiot“ po motivima romana Dostojevskog na sceni Narodnog pozorišta u Sarajevu pokazao je da je glavni grad Federacije BiH postao kasaba u kojoj se pogrom ruske kulture sprovodi po modelu trovanja vezirovog slona u Andrićevoj pripoveci „Priča o vezirovom slonu“.

Predstava „Idiot“ po romanu Fjodora Mihajloviča Dostojevskog Narodnog pozorišta u Sarajevu izazvala je žestoku reakciju ruske ambasade u BiH koja je ocenila da bi „kultura trebalo da bude oslobođena od politike, naročito od nacizma i to u Sarajevu – multietničkom gradu“.

Sarajevo: „Idiot“ u provinciji

U proteklih godinu dana svedoci smo snažne antiruske histerije, progona i zatiranja ruske kulture u jednom broju evropskih zemalja, ali na svu sreću, taj talas „kulture poništavanja“ počeo je da popušta, kaže za Sputnjik bivši srpski ministar kulture Vladan Vukosavljević.
Međutim, na rubnim područjima Evrope, odnosno u provincijama u koje Sarajevo bez sumnje spada, ta stvar se pojačava, piše Sputnjik.
A događaji iz centra uvek kasnije stižu do provincije i tu dobijaju novi zamah, što pokazuje inkrimisana predstava i zato zlonamerna i maliciozna interpretacija „Idiota“, puna kvaziumetničkih falsifikata nije iznenađenje za one koji koliko-toliko prate situaciju u Sarajevu.

Pogrom ruske kulture kao trovanje vezirovog slona

Jer, posle progona i odlaska praktično svih Srba iz Sarajeva, taj grad se polako ponovo pretvara u jednu orijentalnu kasabu, u svakom smislu, pa i u kulturnom, ističe bivši ministar kulture.

„Atmosfera kojoj smo svedoci u poslednjih nekoliko meseci, a i ovaj primer, slikovito govore o tome da zaista podseća na onu kasabalijsku iz Andrićevih pripovedaka. Prvo što mi pada na pamet je atmosfera u pripoveci ‘Priča o vezirovom slonu’. Kad stanovnici kasabe ne mogu na neki drugi način, putem sile ili neke svoje posebne pameti da se suprotstave predmetu mržnje, a to je vezirov slon, njima preostaje samo da ga truju i to staklom kog stavljaju u jabuke. Slikovito govoreći i ovo je pokušaj trovanja ruske kulture i velike ruske književnosti, ali na svu sreću i ruska kultura i ruska država naročito, mnogo su veći zalogaj za sarajevsku provinciju nego što je vezirov slon. Tih stvari će verovatno, biti u budućnosti“.
Naravno, to će se pre smiriti u centru odakle je i poteklo, ali će naravno, u Federaciji BiH, naročito u njenom glavnom gradu Sarajevu pogromaška atmosfera puna nacionalne, verske i političke isključivosti nastaviti da nas iznenađuje i u vremenu koje dolazi.

Repertoar uskogrudosti rediteljke „Idiota“

Rediteljka „Idiota“ Selma Spahić u Srbiji se „proslavila“ pre deset godina kad je povukla predstavu sa Sterijinog pozorja zbog člana žirija Emira Kusturice, uz obrazloženje da nije htela dati legitimitet „nacionalističkoj retorici i truleži“.
Selma Spahić je samo primer mržnje sarajevske jednonacionalne ostrašćene čaršije prema svemu što je tuđe, a naročito srpsko i rusko, što postaje jedan znak raspoznavanja pseudo-kulturne atmosfere u tom gradu, smatra Vukosavljević.
„To nije iznenađenje, mi svake godine imamo nekoliko novih primera sa već poznatih adresa, tako da je i dotična rediteljka pokazala svoj repertoar uskogrudosti kad je reč o shvatanju kulture i njenih dometa koji prevazilaze nacionalne i političke okvire. Ali, to je očigledno za nju prejak zalogaj i najverovatnije da sredina u kojoj ona obitava utiče na takvu vrstu isključivosti, pa slobodno mogu da kažem i mržnje“.

Bućkuriš kvazitolerancije – beogradska fantomska bol iz odsečene noge

Pošto se u Srbiji likovi poput Spahićeve u pravilu dočekuju na „crvenom tepihu“, Vukosavljević smatra da, nažalost, nema kraja našem mazohizmu jer Beograd je vrlo specifičan grad koji vuče „reflekse kao fantomski bol iz odsečene noge“ iz neke navodno tolerantne i projugoslovenske atmosfere.A to se u današnje vreme pretvara u jedan bućkuriš kvazitolerancije koja je zapravo postala jedan model ponašanja koji se ničega ne stidi i koji praktično nema svoj karakter i svoje ja.

Beograd mora pokazati karakter

Bivši ministar kulture smatra da bi trebalo sprovoditi politiku reciprociteta prema sredinama koje su bodljikave, antagonističke i neprijateljske prema srpskoj kulturi, bez obzira da li je reč o popularnoj ili klasičnoj.
„Prema svim tim pojedincima ili sredinama odakle takvi signali dolaze mislim da se treba postavljati manje-više recipročno. Naravno, Beograd je ipak velegrad za sve te male sredine i logično je da ima malo veći stepen tolerancije, ali s druge strane, mnogi od tih projekata često su sponzorisani od raznih inostranih fondacija, raznih ‘štiftunga’ i imaju vrlo naglašenu političku ulogu. Mislim da na to treba reagovati sa više osetljivosti, ali sa druge strane, Beograd je u mnogim aspektima pokazao da često pokazuje znake gubitka svoje vitalnosti, pa i osećaja ponosa i istorijskog karaktera“.
U svakom slučaju beogradska kulturna čaršija je vrlo zanimljiv fenomen, vrlo je anacionalna i popustljiva prema stvarima prema kojima se ne sme biti popustljiv, ali Vukosavljević je ipak umereni optimista i nada se da će u godinama koje dolaze Beograd umeti da pokaže svoj karakter.
„A to znači da pokaže svoju kulturnu toleranciju s jedne strane, a sa druge, svoj karakter i neku vrstu obraza kog se mora imati i koji se mora sačuvati“, zaključio je Vukosavljević.

Sputnjik