Пејовић: У држави гдје су непочинства стил живота брзо једно зло замењује друго

Пише: Јово Пејовић

Блаженопочивши Патријарх Српски Павле је једном приликом изјавио: ”Човјек је биће коме може и Бог да се обрадује, али и од кога може и ђаво да се постиди.“ Обавеза је свих актера на политичкој сцени Црне Горе чије су руке чисте да док су још на вријеме помогну да се свима који су утицали и утичу на политичке прилике у Црној Гори одреди оно мјесто које им припада.

Препознати истину и проговорити у име истине без страха могу само они који су остали усправни и онда када су се други повијали. Сакривање истине о личностима и догађајима свако мало нас враћа на преиспитивање прошлости и значаја појединих личности и догађаја. Да би неко имао статус историјске личности у правом смислу те ријечи некада су била кључна два критеријума: чојство и јунаштво. Временом су се ови критеријуми мијењали, а у први план избили моћ власти и новца. Они који су пљачкали државу постали су њени власници, али и власници наших судбина и сами себе проглашавали јунацима наших дана. Тиме су завређивали почасти, признања и одликовања која као људи ничим нијесу завриједили.

Много је оних чија су непочинства заборављена, и које никада неће стићи заслужена казна, јер у држави гдје су непочинства стил живота брзо једно зло замењује друго. Тако је распарчавање бивших нам заједничких држава обилато наплатио и један број кадрова из Црне Горе који су у Србији пронашли погодно тле за стицање капитала, међу којима и велики број оних који данас Србију доживљавају као непријатељску државу, као и оних који ће Црну Гору касније учинити леглом корупције и криминала. Није мали број оних који су у Београду добили станове, стамбене кредите и високе отпремнине.

Запошљавали своју родбину и пријатеље у савезним администрацијама, који су примали личне дохотке, а да нијесу никада закорачили на радно мјесто.

Издавали у закуп станове, а бесплатно живјели у хотелским апартманима. Куповали некретнине на ексклузивним локацијама по Србији, а просипали поштење о себи по Црној Гори што им је пролазило, и и дан данас пролази код једног броја грађана. И да не останем недоречен, таквих је било и на једној и на другој страни с тим што су они који су припадали ДПС и његовим сателитима то наставили радити у Црној Гори. Готово да нема институције у Црној Гори гдје се под покровитељством власти нијесу дешавале тешке злоупотребе. Оно што је заједничко за то и за ово вријеме је да су грађани и тада као и сада своје интересе подређивали интересима политичких елита, а да тога ни тада као ни сада у највећем броју нијесу свјесни. Они којима је сакривање истине питање живота и смрти и даље из сјенке управљају процесима у Црној Гори. У Црној Гори се углавном подршке заснивају искључиво на личним интересима и шареним лажима.

Свједочио сам својевремено бројним примерима гдје је борба за програмске циљеве код многих потиснута у други план борба за личне привилегије, посланичка, одборничка, министарска и мјеста у управним одборима, директорским и другим мјестима па чак и на неким безвриједним услугама. Тиме су они лидери чија су непочинства била видљива, што би наш народ рекао, из авиона, куповали подршку за останак на политичке функције. Ми као друштво никада нијесмо установили правило како спријечити политичке профитере којих има у свим партијама да повјерење грађана користе за лично добро. Ако неко хоће да сруши ваше идеале то ће најлакше успјели профитери унутар политичких партија. Повјерење је привилегија која се не поклања свакоме.

Највише поштујем људе који су другачији од осталих, који нијесу за свакога. Које не могу имати сви. Које морате заслужити да би били дио вашег тима. Које не можете купити, нити мијењати како вјетар дува. Посебно поштујем оне који су остали исти на почетку и на крају, било да се ради о ставовима или имовини коју су стекли, јер тешко да је неко могао стећи енормно богатство на поштен начин у држави гдје највећи број грађана живи на граници егзистенције, а нарочито не да стално користи поштапалицу да дијели судбину са грађаним као главно средство за њихову превару. Који нијесу дозвољавали да буду свачији.

Које је тешко опонашати и слиједити. Који имају своје принципе. Који никада нијесу злоупотријебили повјерење грађана и који су из сваке битке изашли чистих руку и чиста образа. Који су једноставно речено остали људи и своји. Но, све нас на крају пута чека оно што смо радили успут. Уосталом, све једнога дана мора проћи па и то да варате неко вријеме оне који вам вјерују, али не и све вријеме. Новој власти на основу брзине у санкционисању корупције и криминала бивших високих функционера најбоље приличи епитет млитаве власти. Без враћања опљачкане имовине држави правда неће бити задовољена нити ће кренути промјене на боље. Зато ћу овај поглед завршити како сам и почео ријечима Патријарха Павла: ”На злу, лукавству и превари не треба заснивати ништа.“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: