Павловић: Корумпирани дио опозиције кључни чинилац Миловог малигног консензуса против ДФ-а

Пише: Коча Павловић

Испитивање јавности прије пресуде: око 90 одсто испитаника вјеровало је да су оптужени за „државни удар“ потпуно невини, и отприлике једнако толико (90 одсто) их је било увјерено да ће сви ти невино-оптужени бити „дебело“ осуђени. Што се и показало тачним.

Од овога не постоји боља, садржајнија илустрација (па и дефиниција) балканске деспотије Црне Горе. Али та „институционализована неправда“ Ђукановићеве приватне државе и очигледно згажена нада грађанства у владавину права, то двоје чине само „оквир“ за пуну слику нашег болесног стања. Невесели садржај који испуњава тај мрачни оквир јесте оно што нам суштински не дозвољава да ову деспотију разоримо и да ово болно безакоње одбацимо.

Наиме, значајан дио од оних „првих“ 90 одсто је прије изрицања пресуде уистину мислило да су оптужени „терористи“ неспорно невини у причи о „државном удару“. Али је истовремено значајан дио њих кривио и желио да се казне исти ти људи (мислим на политичаре) због разно-разних других ствари. Или их је просто мрзио, као непријатне и јавне свједоке своје властите прошлости, од које ти мрзитељи желе да се отресу. Како би се могли “окренути будућности”.

У складу са тим, немали дио оних „других“ 90 одсто је предвиђало да ће оптужени (упркос томе што су невини) бити ипак осуђени, просто зато што су (негдје “у дубини душе”) то осуђивање невиних они прижељкивали. Зашто? Па због поменуте мржње, због сопствених конформистичких интереса, због бизнис-интереса својих патрона, због „стратешких потреба“ својих западних покровитеља и налогодаваца, због ко зна чега не.

Е ово већ даје пуну, слојевиту слику нашег заточништва. То је тај отровни садржај који испуњава оквир Ђукановићевог и Пажиновог „институционалног безакоња“. Садржај који, истовремено, прилично добро осликава изворе и узроке дугог трајања ове Ђукановићеве балканске деспотије.

Али вратимо се мишљењу јавности са почетка овог текста, и прочитајмо га из друге перспективе. Шта нам оно суштински поручује?

Судећи према „првих“ 90 одсто који вјерују у невиност оптужених, јасно је да у народу постоји свега преосталих 10 одсто испитаника (оних који вјерују да су оптужени за наводни тероризам планирали “ријеке крви” у ЦГ), и то су тзв. ДПС талибани. То су они који су толико „испрани“ да вјерују свему што каже Дневник ТВЦГ. То опет значи да унутар популације оних који су очекивали осуду невиних (оних „других“ 90 одсто), њих само 10 одстро то очекује, јер вјерује у кривицу оптужених.

Можда приближно једнак процент анкетираних (10 одсто) спада у другу категорију, у групу тзв. ДПС конформиста. То су они који знају да су оптужени „терористи“ невини, али желе да ти „реметилачки фактори“ буду осуђени. Ово зато што су се конформисти „намјестили“ и пристојно се сналазе у постојећем систему, а оптужени „реметиоци“ би све то да окрену наглавце.

Трећу категорију чине бројни професионални криминалци, преступници и разноразни муљатори, и лопови блиски ДПС-у. Будући да ти типови добро познају и Кривични законик и стање у нашем правосуђу, они су јасно видјели да у судском поступку кривица отпужених није доказана. Али, они знају и да то нема утицаја на пресуду која ће бити изречена. Припадници ове категорије можда и не мрзе оптужене, они само прижељкују њихову осуду, јер вјерују да тако бране свој интерес – опстанак сигурне криминалне куће зване Црна Гора.

Четврту групу, која је дупло бројнија од претходно наведених, чине разно-разни конвертити које можемо просто назвати „препанута послуга ДПС-а“. То су они што су раније били правдољубиви опоненти режима, али су на властитим леђима и на породицама осјетили садизам корумпираног и криминализованог режима, његовог судства и тужилаштва, и који су стрекнули па онда промијенили страну. Они су зато најпонизнији од свих слуга ДПС-а. Природно је што они интензивно мрзе оптужене, јер их ови „реметиоци“ својим јавним дјеловањем свакодневно подсјећају на њихово конвертитство и кукавичлук.

Дакле, безмало пола испитаних у анкети са почетка текста, оних који конституишу булументу што се може назвати ДПС популацијом, су из разно-разних разлога жељели осуду оптужених, иако су чак 4/5 њих притом вјеровали или добро знали да су ови људи невини! То је алармантна слика наше колективне патологије која би, сама по себи, морала мобилисати и ујединити остатак заједнице у напору хитног оздрављења. Мобилисати нас и објединити око снажног одговора режиму – да се неће прихватити да очигледно (пред судом доказано!) невини људи буду осуђени. Та би мобилизација и уједињење били знак да заједница има снаге, да постоји консензус да се крене у демократски опоравак. Зашто се то није десило?!

Одговор је прост – јер наша заједница за такво нешто нема снаге, не постоји воља за том врстом консензуса!

Јер, Ђукановићева и Пажинова “институционализована неправда” има своје прећутне поклонике, не само унутар ДПС популације већ и међу тзв. опозицијом. Чији су немали дијелови прижељкивали осуду невиних, једнако предано као и њихови ДПС парњаци.

Ђукановићев и Пажинов стаљинизам (а може се говорити и о фашизму) има прећутне поклонике међу онима чији су оснивачи и финансијери интересно повезани са режимом. Па зато у ДФ-у виде пријетњу за своје незаконито мешетарење. Има поклонике и међу онима који у „судско-тужилачком кресању“ ДФ-а препознају шансу за властити изборни опоравак и успјех. Међу онима којима су тренутни интереси НАТО-а важнији од истине, правде и од интереса Црне Горе. Међу онима којима је ДФ токсичан, а унутар ДПС-а препознају неко тзв. здраво језгро. Једном ријечју – међу онима који подржавају ДПС-ове “магистралне политике”, и који се „de facto“ залажу за наставак трајања постојећег амбијента, али са другим људима на челу државе.

Ето тај, морално и материјално корумпирани дио тзв. опозиције је оно што данас обеснажује заједницу и спрјечава је да се мобилише и окупи на задатку снажног, јасног и неподијељеног отпора овом режимском насртају на последње преостале линије одбране здравог разума у овом озбиљно болесном друштву. Тај корумпирани дио опозиције је невелики али кључни чинилац овог малигног консензуса који је Ђукановић формирао на политичкој сцени. Захваљујући коме он пријети да се након наредних избора озбиљно примакне Титу по дужини деспотскога владања.  Ендемска корупција и бесрамна, бешћутна западна подршка – то су носећи стубови поменутог малигног консензуса на којему почива црногорска деспотија и њено исцрпљујуће, понижавајуће дуго трајање.

А трећи носећи стуб тог малигног консензуса је антисрпство, које овој накази даје идеолошку обланду и обезбјеђује јој тзв. мањинску подршку. Без тог шовинизма не би Ђукановић стабилно сједио на овом троношцу толике деценије. И без ћутања већине мојих Црногораца, који тако мушки ћуте да почињем да се питам да ли нас уопште има.

Аутор је посланик и члан Предсједништва Демократског фронта

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: