Павле, још једна епизода срама

Пише: Емило Лабудовић

Нижу се, као бројаница испосника у пустињи, године, године које би неки да потру и забораве, а онима другима, онима који имају срце, који познају част и поштење, људску храброст и достојанство, не да се. Памте, и изнова, нарочито на овај суморни фебруарски дан, постављају, углавном себи јер и немају коме другом, једно те исто питање: ко и зашто? Ко је у својим болесним катакомбама ума, у брлогу режима без морала, у вртлогу криминала који је већ почео да нагриза државу, смислио, наредио и извршио монструозни злочин над човјеком чији је неокаљани интегритет у сваком смислу био једини гријех. Ко је и зашто убио Павла Булатовића, министра војног, човјека који је у сваком својству људскости био бар за корак испред свих других?

Двадесет и шесто је зрно бројанице, двадесет и шест је година срамоте једног друштва које није у стању да обрише црну мрљу са образа и спаси не жртву већ себе и своје достојансто. Истина о оној кобној ноћи на стадиону „Рада“ неће ничим промијенити судбину Павла Булатовића, али би макар почела да одмотава клупко у које нас је стоглава аждаја моћних а неморалних, моћних а изван сваког закона, божјег и људског, одавно уплела. Од оне ноћи мијењале су се државе, смјењивале власти, али нико лично и ниједна од њих, изгледа, није имала муда да макар завири у тај понор црнила без бијелог.

Павле Булатовић, морална громада одваљена од тврдог ровачког горолома, загрљен онима који су га бескрајно вољели, почива у својим Ровцима. Загледан у врхове родних планина, његов бронзани поглед као да тражи само једно: мало храбрости за велику истину. И као да не може чудом да се начуди у шта му се племе уметнуло, племе које „сном мртвијем спава“. А вријеме се, као змија отровница, вуче ровачким сјенокосима и гризе, гризе својим отровним зубом и не да да се заборави. И буди свима знано, и кривим и невиним, кад – тад, а једном посугурно, над његовом људском и племенитом хумком изнићи ће врба чије ће  свирале рећи у којег су „цара Тројана козје уши.