Павић: Добро је што Британци потврдише да није било ни српског плана да се заузме Сребреница

Још 2006-те године сам објавио кратку књигу ”Забрањена истина о Сребреници: приручник заснован искључиво на страним изворима”. У њој је и ово што је написао угледни војни аналитичар лондонског Тајмса Мајкл Еванс: „Постоје извештаји да је до 1500 Срба учествовало у нападу на Сребреницу, али су обавештајни извори оцијенили да је главни напад извело око 200 људи, са пет тенкова. ‘Била је то операција прилично ниског нивоа, али из неког неразумљивог разлога, војници Владе БиХ нису пружили превелики отпор’
Ратни шеф полиције у Сребреници, Хакија Мехољић посведочио је да је Бил Клинтон – ради изазивања НАТО интервенције – А. Изетбеговићу још у априлу 1993. нудио да ”четничке снаге” уђу у Сребреницу и изврше покољ 5.000 муслимана. Дакле, ако неко тражи план – ево га! Са објашњењем зашто су се супериорне снаге Армије БиХ повукле пред пет тенкова (Тајмс), односно четири тенка (како се наводи у новообјављеним папирима), и само једном четом ВРС.

Неће објављивање докумената из Националног архива Велике Британије промијенити ни једну хашку пресуду јер то и није прави суд. Међутим, доћи ће и то вријеме, када ће се преиспитати и рад хашког трибунала – осим ако снаге које су га основале не изазову општи рат, чије је сјеме посијано управо на нашем простору 1990-их.

Доћи ће до историјске ревизије, основаће се, ако не нови трибунали, а онда бар комисије, и све изнова бити стављено под лупу. Испитаће се, између осталог, и чиме је Медлин Олбрајт у августу 1995. године махала у Савјету безбједности УН,тврдећи да су то сателитски снимци који доказују постојање масовних гробница око Сребренице.

Александар Павић, излагање на трибини: ”Република Српска у светлу нових чињеница о грађанском рату у БиХ”*

Када су почетком ове године наши медији објавили ј докумената из Националног архива Велике Британије који садрже претходно необјављене чињенице о Сребреници, истицало се неколико кључних делова.

На пример, у извјештају Министарства одбране Велике Британије, од 11. јула 1995. године наводи се следеће:

”Недавни напади армије босанских Срба на Сребреницу су изазвани константним босанско-херцеговачким нападима у претходна три месеца на њихове руте снабдијевања јужно од енклаве. Напади ове армије су готово сигурно покренути од стране локалног команданта и ми не мислимо да су дио плана Пала да се прегази енклава.“

Важност овог навода лежи у томе што он, између осталог, представља (још један) доказ да, не да није било никаквог плана за извршавање ”геноцида” од стране Војске Републике Српске у Сребреници, већ није било никаквог претходног плана чак ни за заузимање читаве енклаве. А ако није било плана, онда нема доказа намере да се почини геноцид.

Нећемо се сада бавити тиме да ли је оно што се десило у и око Сребренице у јулу 1995. представљало ”геноцид” или не. Ми сви овдје знамо да га није било, и већ је много квалитетних радова на ту тему објављено. Оно што је корисно је да смо сада добили још један аргумент у прилог тог нашег становишта, посредством званичне документације владе Велике Британије.

Још 2006-те године сам објавио кратку књигу о дешавањима везаним за Сребреницу у јулу 1995, под насловом ”Забрањена истина о Сребреници: приручник заснован искључиво на страним изворима”.

Да видимо колико се, према њој, ово што је тек сад изашло на свјетлост дана поклапа са оним што је, на примјер, објављено у једним важним западним новинама још 14. јула 1995.

Угледни војни аналитичар лондонског Тајмса Мајкл Еванс пише следеће:

„Постоје извештаји да је до 1500 Срба учествовало у нападу на Сребреницу, али су обавештајни извори оценили да је главни напад извело око 200 људи, са пет тенкова. ‘Била је то операција прилично ниског нивоа, али из неког неразумљивог разлога, војници Владе БиХ нису пружили превелики отпор,’ рекао је један извор.”

Неколико година касније, 2002. године, Холандски институт за ратну документацију је објавио обимну студију везану за догађања у Сребреници. Ово је цитат из тог извештаја:

„Гледајући уназад, нема индиција да је повећана активност ВРС у источној Босни почетком јула 1995. била усмјерена на било шта друго осим на неутралисање сребреничке заштићене зоне и пресјецање главног пута према Жепи. План кампање је сачињен 2. јула. Напад је започео 6. јула. Био је толико успјешан и наишао је на толико мало отпора да је увече 9. јула одлучено да се иде даље и види да ли је могуће заузети целу енклаву.”

Дакле, ове ствари што се сада објављују као велика новост су се још тада, у вријеме самих догађаја или мало после тога, знале.

Знале су не само западне владе и обавештајне службе, већ и угледни масмедији, и то објављивали – прије него што је успостављена строга цензура. А ипак, упркос том почетном, истинитом извјештавању неких западних медија, и упркос овим извјештајима које тек сада читамо, а који су још тада били познати њиховим високим званичницима – Британци њихови западни савезници су се опет понашали као да ништа од тога не знају. И тако се понашају и дан-данас.

Дакле, треба поновити, ако треба, милион пута српским ушима – наше непријатеље истина апсолутно не занима. Кад нам они нешто кажу, то није комуникација на начин на који је ми схватамо, размена информација или покушај долажења до неке истине. Код њих су ријечи оружје, рат вођен другим средствима.

Кад престану оружана дејства онда креће реторика, измишљени наративи, вербална агресија. И то се ради и дан-данас, од стране многих који нам се представљају као пријатељи. И неће се скоро променити.

Британци су све ово знали, а 2015. године су ипак покушали да кроз Савет безбједности прогурају резолуцију која би Србе трајно обиљежила као геноцидан народ.

У новообјављеним британским документима постоје још неке важне појединости које су добиле мање публицитета. На примјер, имамо недвосмислена признања британских владиних званичника да Сребреница није била демилитаризована, иако је по споразуму из маја 1993. године била договорена и потписана демилитаризација Сребренице. И чак је тада постојало једно размишљање у Министарству спољних послова Велике Британије, изречено у њиховим интерним дискусијама на дан ослобађања Сребренице 11. јула 1995 године, да српској страни треба понудити демилитаризацију Сребренице у замену за повлачење снага ВРС. Другим ријечима, понудили би нешто што је требало да ураде већ одавно, прије 2 године, а нису, у пуном очекивању да ће им српска страна овог пута повјеровати и одрећи се већ добијеног, у замјену за ново обећање стране која није испунила ни своја претходна обећања.

Знамо још и то, када је од стране УНПРОФОР-а спроведена изворна назови-демилитаризација 1993, да се ”зажмурило на једно око” и дозволило локалним муслиманским снагама да предају само застарело и неупотребљиво оружје а да без проблема задрже оно право. Као што се знало у то вријеме, а што је касније објављено у сарајевским медијима у свједочењу ратног шефа полиције у Сребреници, Хакије Мехољића, да је Алији Изетбеговићу још у априлу 1993. Бил Клинтон ради изазивања НАТО интервенције нудио да ”четничке снаге” уђу у Сребреницу и изврше покољ пет хиљада муслимана.

Дакле, ако неко тражи план – ево га.

Изетбеговић је то касније демантовао – али је опште познато колико је његова ријеч вредјела.

Уосталом, на терену је деловало да се све одвија управо у складу са таквим сценаријом, тј. планом. Између осталог, то објашњава зашто су се супериорне снаге Армије БиХ повукле пред пет тенкова – како извештава лондонски Тајмс – односно четири тенка, како се наводи у новообјављеним британским папирима, и једном четом ВРС.

Око три-четири пута су биле јаче муслиманске снаге, а ипак су се, иако и супериорно наоружане, повукле, притом остављајући своју нејач ”геноцидним” Србима.

Дакле, све се знало још прије скоро 25 година. Ипак, не треба тврдити да су новообјављени британски документи неважни.

Нама су увек потребне све могуће чињенице као контра–аргументи, одбрана од дипломатско-политичке и информативне агресије која се према нама врши и дан-данас.

Одлука уставног суда БиХ о фактичком одузимању око 3,5% територије Републици Српској је само још један вид агресије, рата вођеног другим, наизглед правним, а у суштини политичким средствима.

Све се данас инструментализује: од људских, грађанских и уставних права, до међународног права. Све је дозвољено у данашњој верзији тоталног рата, који се сада популарно назива хибридним.

Битан предуслов за успјешну одбрану од хибридних агресија је овладавање информацијама и њихово правилно коришћење. Теже је одупрети се притисцима на дипломатским састанцима и форумима ако не располажемо свим чињеницама које су нам на располагању и не либимо се да их користимо, и иза затворених врата и јавно, утичући на јавно мњење, које опет врши утицај на политику.

Уз то, ми још увек недовољно користимо могућност да у медијима пријатељских земаља, неке од којих су међу водећим светским силама данашњице, пласирамо чињенице. Чак не ни пропаганду, само чињенице које нам иду на руку – јер, да не иду, не би се толико против нас лагало. И да на основу тих чињеница допринесемо изградњи новог, истинитог наратива о прошлости, најпре оној ближој, на основу ког се може изградити нова, легитимнија политика водећих светских сила према нама и нашем региону.

Ево само једног примјера у ком правцу треба мијењати постојеће наративе.

На примјер, ми рат у БиХ 1992-1995. често великодушно квалификујемо као грађански рат. Међутим, то је био рат сецесије. Муслимански и хрватски лидери су, уз помоћ спољних фактора и нелегалног референдума, успјели да насилно отцијепе БиХ од Југославије. А ових дана Комшић – који Хрвате заправо и не представља – и млађи Изетбеговић прете свакоме ко чак и помисли да отцијепи најмањи дио оне исте БиХ коју су они, односно њихови претходници, насилно отцијепили од Југославије.

Не треба штедјети снаге у правилном именовању њихове политике, и политике чији су они настављачи. Јер, ни они не штеде снагу у лажном представљању себе као жртава, легалиста и демократа. А нису ништа од тога.

Јасно је шта је циљ такве политике: да се Срби сведу на најмању могућу меру унутар авнојевских енклава, да би нас затим полако угушили на разне начине, чак и без ратних дејстава.

Видимо шта је судбина Срба у Федерацији БиХ. Тамо гдје нема српске државе ускоро нестане и Срба, или су сведени на статистичку грешку и потпуно обесправљени.

Као и у Словенији, којој је Србија великодушно уступила Комерцијалну банку ових дана. Срби су значајна мањина у Словенији, али никако не могу да добију статус националне мањине који уживају неке друге. А ипак се Словенија упорно нашој јавности представља као некакав ”пријатељ”.

Дакле, можемо очекивати да се тај непријатељски однос према Србима, који су једини успели да направе суверену заједничку државу на овом простору, настави, па и појача.

Према томе, сваки дјелић истине који нам буде на располагању, сваки документ, попут ових британских, који показује да смо све вријеме говорили истину о догађајима на овим просторима, поготово током последњих деценија, користиће нам. Да можемо отворено, аргументовано да кажемо – не можете више да нам продајете рог за свијећу, не можете на основу свесних лажи да од нас изнудите нове уступке.

Добро је што су ови документи објављени, без обзира што нам не доносе ништа што се одавно није знало.

Неће њихово објављивање променити ни једну хашку пресуду, наравно, јер то и није прави суд. Међутим, доћи ће и то вријеме, када ће се преиспитати и рад хашког трибунала – осим ако снаге које су га основале не изазову општи рат, чије је семе посејано управо на нашем простору 1990-их.

Доћи ће до историјске ревизије, основаће се, ако не нови трибунали, а онда бар комисије, и све изнова бити стављено под лупу.

Испитаће се, између осталог, и чиме је то Медлин Олбрајт у августу 1995. године махала у Савету безбједности УН, тврдећи да су то сателитски снимци који доказују постојање масовних гробница око Сребренице.

Шта је са тим сателитским снимцима? Они су тада стављени под кључ, за следећих 30 до 50 година. Зашто су и даље под кључем, ако је све доказано, ако су донесене пресуде да је било геноцида у Сребреници?

Зашто цијелом свијету не покажу те снимке, да докажу да су у праву?

Писаће се томови о времену када је лаж не само побиједила истину већ постала и институционализована. Да се тако нешто не би поновило.

Да би то вријеме дошло, међутим, потребно је да и ми урадимо свој дио.

* Трибина је одржана 27.2.2020. у Прес центру УНС у Београду

(Извор: Све о Српској)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: