Патријарх српски Гаврило: Одбио сваки контакт и сусрет са папом Пијем XII

(Патријарх српски Гаврило од надгледане слободе јануара 1945. до повратка у Патријаршију новембра 1946. године, трећи дио)

Пише: проф. др Вељко Ђурић Мишина

Напомена: текст је написан на основу малобројне литературе и прилично обимне архивске грађе коју сам прикупио и објавио под насловом Летопис Српске православне цркве 1946–1958. године. Време патријарха Гаврила (1946–1950) и патријарха Викентија (1950–1958), Книн–Београд 2000-2002, стране 183–229. Посебно место у грађи имају докумената из досијеа патријарха Гаврила, који се устројили припадници Немачке безбедоносне службе 1941, а наставили 1945. године припадници разних делова Савезног министарства унутрашњих послова, а које сам добио од једног пријатеља Крсте Лековића, припадника Управе државне безбедности која се бавила Српском православном црквом.

Патријарх је кренуо ка Риму. У међувремену, написао је неколико писама: једно је послао епископу америчко-канадском Дионисију (Миливојевићу) извјештавајићи га о новостима о приликама у Југославији и у емиграцији.

По повратку у Рим (није јасно да ли смјештен код пријатеља Душана Пламенца или сликара Пера Почека) примио је неколико угледних Срба и похрваћеног Словенца Владимира Владка Мачка (тако је презиме писано у предратној хрватској штампи). Патријархово вријеме је протицало у некаквом ишчекивању важних вијести, позива Синода или Броза.

Ишчекивање су прекидали својим доласцима неколицина југословенских политичара. Један од њих био је Миха Крек, министар у више југословенских краљевских Влада. Он је долазио два пута: 10. новембра и 5. децембра 1945. Постоје, међутим, извјештаји службеника југословенске мисије у Риму који говоре да је патријарх примио Крека још 26. септембра.

Наиме, у извештају од 30. септембра стоји да је Крек разговарао са патријархом тога дана и наговијестио му да ће путовати у Енглеску на позив краља Петра II Карађорђевића да му крсти сина Александра. Том приликом патријарх је нагласио да не вјерује у повратак у Југославију и додао да планира да посјети цариградског патријарха.

На крају поменутог извјештаја пише да је патријарх одбио понуду да се састане са папом. Тај сусрет са Михом Креком патријарх није поменуо у мемоарима. Он је писао о сусрету од 10. новембра. Према патријарховом запису, приликом тог сусрета, Крек је, „као потребу за нашу борбу и рад у будућности у овим тешким временима“, предложио патријарху да посјети папу Пија XII.

Патријарх је о том сусрету записао у мемоарима (Мемоари патријарха српског Гаврила, I, Париз 1974, стр. 593–594) па и ријечи које је казао Крек:

„Све што се вама догодило, културном свијету је познато. и он одаје своје признање вашем ставу пред непријатељима цијелог свијета. То мишљење дијели се и овдје у Риму, при Светој Столици. Сам Папа Пије XII добро је упознат са околностима под којима сте живјели до краја рата. Цијенећи вашу жртву за наш народ, Свети отац папа искрено се заинтересовао за Вашу Светост. Он би желио, кад се већ налазите у Риму у његовој близини, да вас лично у свему помогне и пружи вам прилику да се увјерите у његову добронамјерност и жељу да вам омогући нормалан живот, који вам као српском патријарху доликује. Ви треба да имате пристојну вилу са свим удобностима, како бисте се могли несметано посветити дужностима према нашим вјернима, према многобројним избјеглицама и болесницима. Света Столица има средстава да материјално омогући вашу опсежну мисију међу паством. Свети отац вољан је да вас у свему помогне, а преко вас он жели да помогне српске избјеглице, да се заузме з ањихов смјештај и пристојан живот. Због свега овога добро би било да се Ваша Светост састане са Светим оцем Пијем XII“.

Патријарх је одбио предлог а то значи сваки контакт и сусрет. И то је образложио сљедећим ријечима:

„После свега овога што сам укратко изложио, да ли има начина и могућности да српски Патријарх пређе преко свега овога? Ви сте ми сами, господине Министре, рекли да имате информације из савезничких извора да је побијено између 700 до 800 хиљада Срба. Молим вас, како ја сада могу да пређем преко свега тога, и да одем у Ватикан на ноге Папи? То би било подворење, што ја као српски патријарх не бих никада могао себи да дозволим, а још мање да о тој могућности дискутујем, па макар да ми је стављено да бирам између смрти и живота. Ја бих се сто пута опредијелио за смрт, у увјерењу да нисам издао свој пут и Српску православну цркву и српски народ као цјелину, који наставља и даље своје мучеништво.“ (Мемоари..,I, стр. 601).

Прочитајте још:

Патријарх српски Гаврило од надгледане слободе јануара 1945. до повратка у Патријаршију новембра 1946. године (други дио)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: