ИН4С

ИН4С портал

Патос популизма

Постоје два начина на која се данас у Црној Гори (Србији, БиХ, РС, Хрватској, Македонији), у политичком смислу може преживјети: тако што ћемо од себе испуштати – подобну тишину, или, пак, наглабати празну причу о томе како смо по свему друштво у развоју, ако се још узме у обзир да смо и даље у постранзитним канџама, рекло би се како смо на брдовитом Балкану по свему за примјер.

Постоје два начина на која се данас у Црној Гори (Србији, БиХ, РС, Хрватској, Македонији), у политичком смислу може преживјети: тако што ћемо од себе испуштати – подобну тишину, или, пак, наглабати празну причу о томе како смо по свему друштво у развоју, ако се још узме у обзир да смо и даље у постранзитним канџама, рекло би се како смо на брдовитом Балкану по свему за примјер. Кад бисмо само вјеровали политичарима с врха, лако би се могло догодити да упаднемо у тешко стање кривице, јер бисмо слушајући њихове бесједе о тренутости и развојним путевима државе, могли закључити: у три лијепе, заиста смо незахвални, нема смисла бавити се критиком ако је она дибидус нереална. Добар грађанин је у првом реду – захвалан грађанин! У том смислу, патриота може и о ваздуху, шта га боли брига, он једноставно живи од силне љубави према овом кршу… И, тачка!

Е сад, ко није ова врста „патриоте“ тај је, по логици ствари, ништа друго до државни елемент. Јер, побогу, морамо вјеровати да је идеја Црна Гора у Европи, једино и само његова идеја, као што је то случај и са Вучићевом визионарском „политиком“ – Европо, ту смо(!), без које никад не бих разумио Ђинђића, који испада да је плагирао Александра, из данашње перспективе гледано. У томе је трик: опстати на власти тако што ћеш бити – политичар било какве политике! Да, уз то, бити политичар без прошлости који непрестано нешто лапрда о идеалној будућности. Будући да је до такве будућности дуг пут, за фотељу нема бојазни. Бар за сад.

Управо је један такав „домољуб“ и Миле Додиклија, који ономад, ако се сјећаш, у оном кабинету, из једног (пикасовског) потеза, на маленој марамици, исцрта нове границе, у којима – пази сад – нема мјеста Косову, на чијој су трагедији, сви они, у пакету, дојахали… У том смислу, Косово је константно питање кризе која, је л` да, захтијева свог бранитеља и „решитеља“, какав је несумњиво Дачић Ивица и поменути Миле, ватрени говорник и заклети русофил, само, разумије се, не у свим приликама, и ако се изузму трибине и друге предизборне сцене, чини се да то, у ствари, није никад… Или, да буде још горе: јесте у оној мјери у којој је то ништа друго до популизам, иначе, провјерена формула сваког патриотизма!

На Балкану постоји политика за широке народне масе и политика за Западне адресе. Гле чуда, па се те двије политике ама никад и ниучему не поклапају. Захваљујући баш том непоклапању, код нас на власти најбучнији и најконтроверзни политичари обавезно дочекају дубоку старост, изузев оних који су заиста били политичари и због тога у историји завршили као жртве политичког атентата.

(Није згорег да се упитамо: како то, мајку му, па окореле патриоте у нас увијек дочекају идиличну и неокрзнуту старост, иако су у међувремену, према њиховом били и остали – нове, косовске жертве. Размислимо до следећег писанија и о овоме феномену…)

 

 

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *