• Издвојено
• Поглед

Паштровићи: У спомен на јеромонаха Бориса Кажанегру

1 min read

6 година ‎ ИН4С

Историја Паштровића је мјера славне и словесне, молитвом укрепљене и облагодаћене историје српског народа.

др Горан Комар

Пише: Горан Комар

Историја Паштровића је мјера славне и словесне, молитвом укрепљене и облагодаћене историје српског народа. У давној давнини, када је Плиније Млађи упутио своје писмо у Рим, свједочећи о посљедици увреде државе исповједањем живог Христоса, Паштровићи су приступали жртвеном прослављању Господа казујући и градећи бокешћу ликоливницу светитеља попут Св. Стефана па тиме, обавезно, и данас нас сјећајући на бокешку жртвену и криптохришћанску линију историјског трајања свога отачаства супротно увријеженим представама Боке као мирне и заштићене луке. Предњачили су и отварањем сложеног историјског процеса уградње своје древне аутономије исказане повластицама римских владара у државно-правно окриље Млетачке републике, тиме, 1423. за српског деспота Стефана, зачињући високу обласну аутономију свога народа састављену од низа обласких општина, аутономију која није имала атрибуте државности, али која је извирала из начела per modum pacti узрастајући у времену и простору до рушења Венеције и најмлађе Топаљске. Од заснивања паштровске, историја је свједочила народносно-вјерску солидарност и постојанство приморских комунитади које су као приморски Сабор афирмисале традиционалне вриједности од старог српског законодавства и узношења жртвених дарова бокешких комуна као супституента немањићким и балшићким династичким трудовима илустрованим Михољском Превлаком и паштровским средиштем Светога Оца Николаја. Али најпотпунији израз праве природе бокешких комуна под заштитничким плаштом Светога Марка ипак читамо из упутстава паштровским и свим бокешким посланствима у Задар или Венецију, пред Сенат или провидуре, јер ови текстови говоре, не о увјерењу у степен подјељене политичке аутономије, већ о божјему дару приморској стопи која своју привилегију оснива на праву примогенитуре средоземне фамилије народа.

Не знам да ли сте и у коликој мјери усмјеравали погледе ка дјелу покојног которског професора Славка Мијушковића, али он је веома разложно казивао о формалном утемељењу млетачких привилегија Паштровићима, обраћајући пажњу књизи паштровских привилегија и њеноме низу византијских и српских и млетачких предстојника. Дакако да су Паштровићи као већ организовано управно тијело приступили склапању уговора са Бембом 4. априла 1423. године и проф. Мијушковић снажно подвлачи чињеницу да је 1553. Иван Крститељ Ђустинијани, млетачки синдик за Далмацију, говорио о старим па и најстаријим паштровским привилегијама без икакакве сумње у њихову вјеродостојност. Познато је да су млетачки синдици у визитацијама у провинцији наступали веома строго и врло спремно маркирали придржаваче млетачких привилегија контролишући понуђене исправе скептични до крајности и према својим управницима чије су бројне одлуке обеснаживали. Ово моје задржавање на питању старих привилегија долази из потребе да се укаже на отварање историјског процеса уградње читаве Боке которске у државно-правно окриље Млетачке републике које ће због турског присуства бити заокружено тек 1718. године приступањем Топаљске комунитади, а које, на жалост, неће поћи за руком Паштровићу по мајци: црногорском митрополиту Висариону Бориловићу током Морејског рата.

Све бокешке комунитади одликовали су и чврст унутрашњи устрој по захтјевима древних обичајних регула необичне строгоће, јасни вањски искораци који импонују као дјела вањске политике и присуство аутохтоног бокешког свештенства које стотинама година на уздарје завичаја полажу бројне бокешке фамилије. Не може се рећи да су Паштровићи у томе погледу предњачили, али стајали су равноправно са осталим дјеловима старе Боке.

У врху свијетле поворке паштровских свештеника стоји јеромонах отац Борис Кажанегра и наше кратко говорење, сјећајући се оца Бориса, евоцира жртвено дјело челобрдског калуђера који је на дужности игумана манастира Савина дочекао италијанску окупацију Боке. Отац Борис својим животом увезује историјску Боку. Борисовска христолика Бока тријумфује над Брозовом богоборачком провалијом јер ће само та Бока видјети свијетло божије са горе Тавор.

У данима окупације отац Борис је закопао савинске реликвије и руку свете Јелене и честице моштију св. Пантелејмона и св. Димитрија и прст руке св. Апостола Томе и склонио знамениту манастирску архиву и зато допао концентрационог логора на липарском архипелагу у трајању од шеснаест мјесеци, а дужност настојатеља преузео је његов земљак поп Саво Рађеновић. Одупро се и захтијеву италијанских власти за вршење мисе у великој манастирској цркви, одупро се и оштроме захтјеву сарадника италијанског окупатора, касније у поворци побједника, тадањег савинског кнеза, читавога рата склањао преживјелу и одбјеглу херцеговачку нејач, гледао ударе граната у манастир које се нису могле упалити колико ни оне Ђерманове у 18. вијеку. И побједио. Каквом је жртвом отац Борис Савини и Новоме узвратио на удомљење у понављаној Савини стационираних тврдошких и поповских калуђера из минама разореног Тврдоша 1694. године. Донијели смо данас из Савине примјерак његовог писма Црквеном суду на Цетињу из 1947. године, писаног мастилом, да га умножите и подјелите. Дјело оца Бориса и његовог саволиког и савиноликог земљака који су као Паштровићи сачували Савину наслоњено је на огромни низ паштровских свештеника и народних преглаца који су опоручним завјештањима посве универзалистичког, свеправославног карактера дотицали сва древна средишта Цркве на источном Медитерану.

Од кнеза и светитеља Стефана Штиљановића који је у једнакој мјери шишатовачи, фрушкогорски и витоводолски, пештровски, преко отаца Данила паштровског и студеничког, погинулих отаца Димитрија Љубише и Петронија Миковића, па даље, Јегора Строгонова, архимандрита Василија и Саве и Никодима и Димитрија, Максима, Исаије, Никодима, Милутина, Саве, Николе, Тодора и низа других, Паштровићи су подизали свој завичај као древно упориште универзалне Цркве и политичку аутономију наслоњену на правно посвједочене обрисе византијске управе у римској теми Далмацији. Али, ваља се сјетити још једног српског калуђера из Паштровића на челу Српске Православне Цркве: патријарха Арсенија III Чарнојевића у чије паштровско поријекло непоколебљиво вјерујем. Старим паштровским повељама и документима враћали су се наши угледници увијек изнова. Из Далмације прогнани митрополит Стефан Љубибратић тражио је, већ стациониран у Београду или Костајници да му се обезбједи службени препис Балшине оснивачке повеље манастира Прасквица. Савински игуман Арсеније био је током 1728. године укључен у поступак млетачких власти који је покренула молба владике Стефана Љубибратића. Тај посао је учињен и настао је овјерени препис о којем говори Петар Шеровић. Према његовоме читању, на полеђини српског преписа повеље који је био прикључен уз италијански превод из 1728., стајало је: “Преосвештењејшему и славњејшему оцу и господину митрополиту кир кир Аџи Стефану за љубав велику“, а онда још један запис истом руком: “Стефану за љубав.“ Овај запис, дакле и препис, могао је начинити савински старјешина Арсеније Милутиновић (Аврамовић). И он, и архимандрит Леонтије, свакако су били блиски са прогнаним митрополитом. Управо потпуковник Камило Бечић, који је изгледа био задужен да обезбједи ову услугу, у то вријеме стајао је у Будви гдје је у 1722. години тражио, на темељу ратних заслуга, четрдесет комада земље на шкољу испред Будве. Тада помиње и брата пуковника Стефана. Међутим у Архиву Херцег Новог постоји и ранија службена биљешка у са датумом 27. новембра 1727. године која помиње Камила Бечића поводом “…privileggio in bergamina con lettera serviana а. б. в.“ И ово подсјећање учинио сам из разлога што гледам на разлоге потраживања ове знамените повеље од стране српског јерарха који у томе часу није могао имати наду у повратак у Боку которску и Далмацију. Овај препис могао је послужити искључиво у Угарској а на тај начин морамо се кретати трагом знаменитих Паштровића који су своје земаљске животе окончали у далекој земљи.

Са овог обалског прага одлазили су на оба краја великог свијета, али понајвише, као и остали Бокељи ка Русији. Паштровски угледник архимандрит Сава Љубиша предао је Синоду Руске Православне Цркве 10 септембра 1798. молбу манастира „прасквицкаго что на брегах адриатическаго мора“ упућену новом руском суверену Певлу Петровићу у којој казује да по рјешењу покојне царице Катарине II има добити за манастир 157 червонаца. Молио је и да уз допуштење Синода има у повратку сабирати прилоге „на поправљеније разорених и разграбљених в конец албанскими Турками в 1785. году в помјанутој области церквеи“. Синод је ријешио 13. септембра да му се да књига, али да се иста у Кијеву одузме, те да свуда у путу тражи и дозволу надлежног архијереја и грађанске власти. Чува се у Русији и акт кијевског митрополита Јеротија из љета 1799. године. Синод је 19. августа те године примио извјештај кијевског митрополита и одлучио јавити Колегију иностраних дела о овоме како би Колегиј јавио коме треба у Далмацији да је Љубиша сакупљао прилоге у корист пострадалих паштровских цркава. Из књиге писаније види се да је сабрао 2295 рубаља и 26 холандских червонаца, а када се овоме дода и царски поклон и прилози у књигама и утварима црковним, тада је сума коју је Љубиша донио јако велика. И прота Димитријевић који је изнашао ова документа вјерује да је могуће да је прасквички манастир тада постао једним од имућнијих у млетачкој провинцији Далмацији и Боки. И касније, за оца Димитрија Перазића, 1816., руски суверен Александар I обезбједио је манастир Режевиће књигама и утварима као и годишњом помоћи од тридесет и пет рубаља.

На завршетку, чини ми се да овај древни и црквени управни градић на обали или у мору илуструје сву мученичку историју Паштровића о које се свако грабио и отимао, али да би испуњењем Божијега и земаљскога закона гледали ка његовоме повраћају под крило паштровског племена. Увјерен сам да ће само уздржавањем свог традицијског хода и своје Цркве којој су тако очигледно доприносили, у саставу са комунама у заливу, Паштровићи наћи пут за поновну афирмацију. Тај традицијски пут је пут борисовски и модрени и свевремени.

Прочитајте још:

Горан Комар: Отворено писмо члановима Парламентарне скупштине Републике Италије

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: