Паскалове духовне дилеме (II)

Пише: Војислав Гледић

Када је Блез Паскал коначно исцрпио своје научне могућности у оквиру рационалног третирања свијета и живота, у складу са веома богатим и разновсним истраживачким радом и стваралаштвом, наставио је новим путем који се отварао пред креативним духом. Тај пут га је водио у свијет емотивног прихвања и доживљавања своје сопствене постојаности и тражење смисла о односу човјека и свијета, мајушног и ништавног духом обдареног човјека и бесконачне и механички устројене васионе. У том смслу му се човјек, духовно биће, доимао као слабашна трска коју може лако да уништи било каква спољашња сила, али је та трска највеличанственије остварење због своје самосвијести и духовне доминације у односу на немушти свијет објективне стварности. Човјек је само трска, најслабије створење у природи, али трска која мисли. Није потребно да се сав свемир наоружа како би га згњечио. Убиће га пара или капљица воде. Али кад би свемир и сатро човјека, опет би човјек био узвишенији од онога што га ја убило, јер он зна да умире, он познаје надмоћ што је свемир над њим има. Свемир о томе ништа не зна. Све наше достојанство састоји се, дакле, у мишљењу.

Тако се човјек издваја из свеколике објективне стварности, јер посједује способност мишљења, могућност да себе види и доживљава као нешто посебно, одвојено од објективне механичке устројености и несвјесно повезане нужности. У том смислу је човјек, заправо, differenctia specifica која истовремено доминира над свијетом. Наравно, та доминација се састоји у значају духа и мисли као енитета који представљјају карактеристику и вриједност која превазилази нужност свеколике повезаности бесконачне стварности. Стога рационална спознаја, која испитује свијет, бесконачни простор, вријеме и кретање, представљавља поуздано средство и метод испитивања и схватања свијета, али не посједује могућност да одгонетне смисао духовне суштине. Посебно нема начина да одговори на питање смисла човјекове егзистенције, његове сопствене самосвијести и непоновљиве пролазности. Стога је Паскал у свој круг проницања и тражења одгонетке живота прешао са чврстог, хладног и привилегованог пута рационалистичког осмишљавања, на потпуно нови и његовом срцу и души много ближи и приснији пут „логике срца“. По Паскалу, разум има способност да упознаје истину без радости (неограничено апстрактно), док, напротив, логика срца има способност да проникне у радост истине (неограничено конкретно).

Паскал је тако подијелио свијет или, тачније речено, могућност проницања и схватања свијета, на две сфере, и то разумну и емоционалну. Ова друга, емоцонална, има превагу и за човјека је много важнија, непосреднија и плодотворнија. Узалуд су сва научна испитивања и достигнућа ако човјек није схватио себе, непоновљиви смисао и начин сопственог битисања. Осмишљавање човјековог сопства може се, међутим, остварити само великим духовним напором, непоновљивим покушајем проницања у сопствену самобитност, која се умногоме разликује од пута којим се иде у бесконачни и недокучиви свијет објективне стварности. У том и таквом свијету постоји нужност и математичка повезаност, али нема блискости и топлине која човјека оплемењује и даје му специфично, непоновљиво и незамјењиво осмишљавање сопствености и индивидуалне самобитности. Полазну, упоришну тачку таквом путу ка сопствености, својој индивидуалној јединствености и самосвојности Паскал је нашао у Богу као творцу и врховном бићу. Али он не настоји да одгонетне суштину, смисао и природу божанства, већ му оно служи да замјени важеће метафизичке концепције које су биле изграђене у филозофским и теолошким спекулацијама.

,,Не знам шта је Бог, не знам чак ни да ли он постоји, али да бих живио и сазнавао, морам вјеровати у једну извјесну природну цјелину, у једну одређену концепцију Бога.“ Из овквог Паскаловог поимања божанства јасно се види да је он под тиме подразумијевао своје сопствено вјеровање, доживљавање и прихватање које није имало директну везу са оним како то проповиједа званична религија. Паскал је био искрени и одани вјерник, припадник јансенистичке католичке вјероисповести, али он никада није био вјерски поклоник у догматском, каноничком, конфесионалном смислу. Он је имао сопствену вјеру која је била чиста, непосредна и неоптерећена било каквим спољашњим обиљежјима којима се карактерисала вјера коју је заступала званична црква. Он је тражио основу свијета, ону најдубљу и најтемељитију онтолошку подлогу, коју су филозофи налазили у разним супстанцијама. Имао је сопственог и неотуђивог Бога који је био надмоћно, свемогуће биће које је одређивало свијет и његову најдубљу суштину. Налазеће се непрекидно у нераскидивим дилемама, свијета и духа, постојања и пролазности, он је излаз из тог зачараног и сложеног сплета нашао у једном свеобухватном бићу које је срцем прихватио и доживио, а не разумом, и за које није знао како изгледа, нити му је то било важно у његовом поимању свеобухватне повезаности свијета и живота.

Болести и тјелесне патње које су га непрекидно оптерећивале и пратиле давале су Паскалу подстицај да се позабави свијетом на један другачији и специфичнији начин од онога како су то радили сви остали тадашњи филозофи. Он је добро познавао тадашње филозофске системе, посебне Декартов, али га такав приступ није могао задовољити нити му пружити одговор на његова истраживања и понирања у најдубље сфере свијета и смисла живота. Тражећи одговор на питање онтолошке суштине свијета, Паскал је истовремено настојао да нађе и лијек за своје патње и болести, за непрекидне и готово свакодневне тегобе које су биле изузетно тешке и неотклоњиве. Зато он поставља питање: ,,Ко ће нам објаснити узроке ових слабости, љекове који нас могу излијечити и средства помоћу којих ћемо добити ове лекове?“ Како те и такве „љекове“ није могао наћи у постојећем свијету, као ни одговоре на многа круцијална питања, он се окренуо вјери и ту наставио своје мисаона истраживања и духовне успоне овјековечене у његовим луцидним медитацијама. У њима је налазио смиреност и прибјежиште од сурове и болне свакодневице. У оквиру таквог свог духовног свијета и испуњености оригиналним мисаоним и емоционалним понирањима, он је истовремено био укључен у веома оштре и беспоштедне теолошке полемике које су га приказале као врсног познаваоца и браниоца јансенистичке католичке струје.

Оно што је Паскал утврдио, проничући у смисао објективног свијета, кроз научни истраживачки поступак, јесте да је постојећа стварност празна, пуста и застрашујућа. Математика показује бесконачно мноштво разних тијела и различите начине њиховиг повезивања, али се ту не може запазити духовна, танана и специфична повезаност. У хладном и механички устројеном свијету не може се видјети, чак ни наслутити, неко свеобухватно кохезионо средство које би условило начин материјалног дјеловања дајући свијету смисао, усмјерење и могућност егзистенцијалне условљености. Управо је то представљало и онтолошку суштину коју овај мислилац није експлицитно исказао и нагласио, али се она осјећа у свим његовим мисаоним покушајима да одгонетне најдубље тајне онтолошког исходишта свеколике стварности. Такав пут и начин је јасно и доследно користио Декарт са свим финесама једне ригорозне повезаности математичко-логичког разматрања. Наведени приступ је, међутим, био хладан и отуђен, због чега је истраживаче као људска, емоционална бића остављао незадовољним и равнодушним. Паскал је свијет доживљавао, бар у његовом онтолошком (метафизичком) смислу, као једну аутохтону духовну целину која у себи посједује сличне одлике које човјек има у свом најдубљем бићу – духовну свеовухватност у којој се одражавају и категорије прекидности и непрекидности.

Овдје је потребно указати на неке специфичне појединости које се односе на питање континуитета. Паскал је био генијални математичар, одличан познавалац геометрије у чијој основи се налазе разне величине и фигуре, Један од најважнијих појмова у овој области јесте питање непрекидности, дужине и система тачака. Линија је један од основних геометријских појмова, и она у себи садржи, бар када се посматра интуитивно, непрекидност као своју најважнију особину. Са чисто геометријског становишта, линија представља, дакле, непрекидну величину што се веома детаљно образлаже и у Еуклидовим ,,Елементима“. У тој књизи је доста простора посвећено питању подјеле дужи у оквиру чега се детаљно расправља о рационалним и ирационалним величинама. Све је то Паскал одлично знао, али се проблем јавља када треба ту геометријску величину интерпретирати, односно приказати у алгебарском облику помоћу бројева У тадашњој математици, међутим, бројеви су представљани као дискретне величине.

Питање реалних бројева, као алгебарских (аритметичких еквивалената геометријских тачака на правој линији) објеката још није било дошло на дневни ред испитивања (што ће бити урађено у XIX стољећу у оквиру радова математичара Дедекинда, Кантора, Вајерштраса и др.). У Паскалово вријеме је тек почео развој математичке анализе, проучавали су се проблеми дјељивости и непрекидности, начини испитивања непрекидности и специјалних тачака прекида функција (кривих линија), тако да се проблем реалних бројева нашао имплицитно у фокусу математичког проучавања. Паскал је то генијално уочио, али је питању геометријске непрекидности (као еквивалентој суштини реалних бројева) пришао филозофски и дао низ веома значајних и оштроумних констатација и опсервација у оквиру духовне проблематике континуитета и бесконачности свијета и космоса.

Суочивши се са разним проблемима објективне и субјективне природе, свијета и сопственог живота, Паскал се нашао у зачараном и неријешивом кругу. Свако дубље разматрање, у било ком погледу, води човјека у неразрјешиве противречности којима се не може дати јасан и једнозначан одговор и рјешење. У том смислу ни математика није потпуно идеална и беспрекорно логички повезана цјелина и наука. То је Паскал добро уочио па га је све то упућивало да се упусти у испитивања на један дугачији, суптилнији и у крајњем погледу самосвојан и своме срцу и духу примјерени начин којим ће се проникнути у свијет објективне у субјективне стварности. Схватио је да је човјек усамљена јединка, препуштена самом себи и свемогућем Богу, која је полазна, трошна и непоновљива. У човјековој егзистенцији, због самосвијести свог положаја, садржана је судбинска трагичност и несхватљивост његовог постојања коју никаква мисао не може обухватити и осмислити. Ипак је мисао ентитет који човјека узвисује изнад свеколике (неживе, механичке) стварности и даје му ореол надмоћи и изнад свих осталих бесконачних ствари и њихових комбинација. У тој мисаоној суштини се, међутим, садржи и сва човјекова биједа која га ограничава, спутава и своди на биолошки судбински систем пролазности и ништавности.

Оно што, међутим, човјека одликује јесте да је свјестан свога положаја, своје ништавности, али и осјећања да у њему постоји један дубљи, духовни, мисаони свијет који му омогућује да увиђа суштинску и непремостиву разлика између себе и свијета, између објективне бесконачности и сопствене субјективне ограничености. Иако је свјестан свог космичког положаја, он је немоћан да из тога изађе и да оваплоти све духовне способности и могућности. Уоквирен у своје овоземаљске могућности и границе, он тежи да буде господар свијета и природе. На том путу му помаже логика, природне науке и математика, али му оне не могу омогућити да афирмише и до краја развије специфичне, људске, субјективе карактеристике и одлике. Управо у том погледу и смислу му помаже логика срца, најсуштанственији дио њега самог као мисаоног субјекта смјештеног у бесконачном свијету космичке хладноће и неприступачности. У том и таквом окружењу човјек борави и настоји да нађе одговоре на сва многобојна тешка и загонетна питања смисла постојања свијета и живота.

Човек је свјестан своје беспомоћности, ништавности и ограничености, али то га не спутава да тежи највећим успонима и рјешавању тајни. Његово тијело је трошно, крхко и лако рањиво, али га дух узноси и племени. Човјек је дошао на овај свијет не својом вољом и жељом, али који објективну реалност настоји да одгонетне, да објасни неисцрпну околину, чудну и бесконачну просторно-временску стварност. Свијет је непријатељски настројен према човјеку и његовој егзистенцији, али човјекова мисао и његови духовни напори омогућују да се свијет постепено тумачи и прилагођава све разноврснијим човјековим потребама. Ипак, она најдубља суштина, оно што је есенцијално, остаје тајна коју је Паскал настојао да одгонетне и да је сведе на једну свеобухватну духовну суштанственост која је за њега представљала изузетно важан и прихватљив начин разматрања. Наиме, У позадини свега постојећег, како објективне тако и субјективне природе, постоји божански ум који је Паскалу давао снагу и инспирацију да истраје на свом мукотрпном путу филозофских и теолошких спекулација.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: