ИН4С

ИН4С портал

Паскал о Божијем постојању

1 min read

Паскал

Пише: Војислав Гледић

Генијални француски научник, филозоф, теолог и религиозни мислилац Блез Паскал (1623–1662) имао је трагичну судбину која се умногоме огледа  и у његовим научним и мисаоним остварењима. Неизмјерно обдарен за математику, физику и рационално истраживање, овај великан је уједно огроман допринос дао и духовним разматрањима у чијој основи је била ирационална страна човјековог постојања.

Овај стваралац припада XVII вијеку који представља стољеће почетка изградње модерне науке, посебно математике, механике, физике, астрономије и хемије, као и стварања величансвених филозофских система. Паскал је дао огроман допринос математици и физици,  а у филозофским разматрањима је пошао сопственим путем који се битно разликовао од тада важећих праваца отјелотворених у развијању рационализма и емпиризма. У том погледу он се у свом кратком, болном и мукотрпном животу (од свега 39 година)  стално налазио у процјепу између настојања да се, са једне стране, открију и објасне  објективни каузални природни процеси, рационална математичка правила и односи, а са друге, да се одгонетне  вјечита тајна живота у чијој основи се налази бесконачна и недохватна трансцедентност и божанска  милост.

У својим “Писмима” Паскал се веома много бавио проблематиком  вјерског прихватања и дочаравања Бога, као  и неким другим  питањима из домена религије. Та проблематика га је задњих година кратког живота потпуно преокупирала. Он, међутим, у својим расправама, односно писмима  не улази дубље и детаљније у цјеловито и конзистентно разматрање које би имало састав и  форму једне компактне расправе или трактата. Ипак, и у “Мислима” се налази један особен  одјељак у коме заправо наставља своје раније  започето анализирање изнесено у  кратком спису “Умјетност убјеђивања”. Мислилац настоји да покаже оправданост и вриједност прихватање Бога и вјеровање у њега. У том дјелу долази до изражаја и Паскалово добро познавање проблатике вјероватноће са чисто математичког и логичког становишта. Овдје ћемо се, на кратак и језгровит начин, осврнути на Паскалов рад у коме  оправдава и подржава вјеровање у Бога. При томе овај мислилац и научник  полази од премисе да је душа нематеријална и да је заправо заробљена у тијелу које јој даје неке “овоземаљске” особености, као што је осјећај  простора и могућност његове перцепције (као и перцепције других атрибута свијета и васионе).

Оно што најбитније разликује Бога од постојећег (егзистенцијалног) свијета јесте ограниченост и бесконачност. Бог посједује, као примарна својства, неограниченост и неизрецивост што нам омогућује, као бићима са оганиченим способностима рационалног спознавања и доживљавања, да увидимо његову  егзистенцију, али не и његову природу. Бесконачност има извјесне  специфичне и самосвојне карактеристике које Паскал, као одличан математичар, увиђа и које показују да је био један од најзначајнијих претеча у стварању  математичке анализе (у којој  бесконачност фигурише као важан појам, при чему се бесконачно означава са   ). Свака коначност је ништавна према бесконачности и са њоме је могуће (када се прикаже у облику наведеног симбола)   обављати неке математичке операције у оквиру геометрије, аритметике, алгебе и  посебно анализе (у области  теорије лимеса, редова, диференцјалног и интегралног рачуна и др.).  Паскал је то интуитивно  увидио, али и искористио у свом поимању и доживљавању Бога као трансцеденције која нам је недоступна логичким и рационалним методама спознавања. Он досљедно ту   користи “логику срца”, али у једном посебном одјељку  прихвата и практично употребљава   посебну “логику математичке вјероватноће”.

Како су многи људи ограничени у својим интелектуалним и спознајним  способностима, као стрпљивошћу и упорношћу у проницању у тајне свијета и живота, то они много лакше и једноставније прихватају  емоционално-сугестивни начин убјеђивања. С друге стране, проблематика Божије егзитенције улази у најсложеније и најапстрактније сфере људског духовног и емоционалног постојања и дјеловања. Људи су, прије свега,  ограничени, нарочито  просторним и временским оквирима,  тако да се из  њихиве перспективе не може разматрати пирода Божанства истим  методама којима се то ради приликом испитивање  укупности објективног свијета, односно  овоземаљских  чињеница и појмова. Схватајући или испитујући појам бесконачности, полазећи од  математичког разматрања, можемо наслутити и природу Бога као трансцеденције која излази из оквира свега онога што карактерише свијет и потојећу стварност у којој је све ограничено и подложно промјенама. Постојећи свијет се несумњиво  може проучавати и схватати користећи математичке и логичке поступке,  али то не важи за дубљу и свестранију анализу Бога као створитеља и држитеља свијета и живота.   Вјерници не могу директно контактирати са Богом, али се могу повезати на основу вјере и љубави које су им својствене. При даљем разматрању  тог питања, Паскал користи једну специфичну врсту аргументације коју је овдје вриједно укратко приказати. Сама чињеница да човјек вјерује да Бог постоји је далеко вреднија, кориснија и пожељнија него супротна претпоставка о његовojј неегзистенцији. Са становишта разума обије претпоставке, постојања и неегзистенције, подједнако су извјесне, што значи да  ту важи вјероватноћа од педесет одсто (исказано математичким језиком).

Паскал наглашава да се у  питању вјероватноће Божије егзистенције може користити метод опкладе. “Да! Али треба се кладити.  То није питање воље, јер сте већ у том колу.” У том смислу се човјек може опредијелити за једну солуцију, да је вјерник или атеиста. У својим текстовима и размишљањима Паскал под вјерником   подразумијева поклоника и присталицу хришћанске вјероисповести. У оплади, коју Паскал заговара,  треба користити разум и вољу, односно сазнање и блаженство, при чему разум служи за спознају истине, а воља је својство које тражи добро. Ако прихватимо поставку да Бог постоји (а он, по Паскаловом дубоком и искреном увјерењу,  стварно постоји), онда тиме задобијамо вјечно блаженство,  док би у случају да нисмо у праву (да смо “промашили”),   нашли бисмо се  “на своме”, не бисмо ништа изгубили јер, у том случају,  нема ничега послије смрти.

Паскал о том питању говори језиком коцкарске праксе. Он има у виду  улог у такав начин разматрања питања постојања и непостојања Бога, због чега  се та његова аргументација назива Паскалова опклада. Аутор  је разбија на неколико појединих дјелова како би, користећи устаљена  логичка и методолошка правила, размотрио све аспекте и могућности и уједно  показао предност ако прихватимо постојање Бога. Прва могућност је да Бог постоји, па смо ми тиме што смо прихватили његову егзистенцију, погодили. Тиме бисмо заправо задобили блаженство на оном свијету. Постхумно блаженство бисмо, иначе, морали претходно заслужити укупним начином смиреног, кротког и богобојажљивог живота. Ако бисмо, међутим, проживјели смиреним, кротким и уздржаним начином, то би представљало најбољи начин испуњавања наших овоземаљсих дана  што би се вишеструко исплатило   јер бисмо задобили царствои небеско у виду вјечног блаженства. Значи, наша овоземаљска (условно речено) жртва би се и те како исплатила и оплеменила. Уколико би важила поставка да Бог постоји, а ми смо у својој “опклади” промашили (односно тврдили супротну премису),  из тога би произишла непријатна посљедица по наш будући,  оноземаљски живот. Били бисмо кажњени ускраћивањем блаженог и вјечног рајског живота, па бисмо наставили да прођемо  кроз све тегобе и паклене муке. Наравно, Паскал не говори конкретно  у таквим категотијама, али се то подразумијева за сваког вјерника који  добро познаје Библију и Јеванђеља.

Трећа поставка, на основу Паскаловиг разматрања, може се кратко формулисати у виду става да Бог  не постоји,  и да  смо својом опкладом промашили. У том  случају ништа не бисмо нити добили ни изгубили, али бисмо несвјесно наставили да  идемо религиозним путем живећи и дјелујући у складу са црквеним и вјерским   правилима. Оно што смо уложили у свој морално кодификовани живот  не би се, дакле,  исплатило, али за искрене и одане вјернике то не би био велики губитак јер многи од њих  нису превише заокупљени наградама које се помињу у  Библији него, превасходно,   етичим принципима којима су преокупирани или посвећени. Најзад, као четврти став јавља се поставка да Бог не постоји, а ми смо погодили. У овом животу не бисмо живјели религиозним, побожним животом, већ на свој сопствени “свјетовни” начин тако да не бисмо нити шта добили нити изгубили. Ту не би, дакле, било нити награде у виду блаженства нити, пак, казне  за  исказано безверје и непоштовања црквених и религиозних правила и начина живота. Тада не бисмо били нити на добитку нити на губитку већ бисмо били, у правом смислу, потпуни равнодушни и неутрални по питању вјере и религиозности.

Поједностављено и до краја изоштрено и прецизирано, наведено разматрање  аргументације може  се језгровито свести на следећу шему:

  • Верујеш у Бога.

о Ако Бог постоји, идеш у рај послије смрти; што значи да имаш бескрајну добит.

о Ако Бог не постоји, губиш; твој губитак је коначан и самим тим занемарљив.

  • Не вјерујеш у Бога.

о Ако Бог постоји, идеш у пакао; губитак је бескрајан.

о Ако Бог не постоји, твоја добит је коначна и самим тим занемарљива.

<

Наведеним  опцијама и статистикама, Паскал се надао да је доказао да је једино разборито рјешење за човјека – вјеровати у Бога. Паскал се такође надао да ће бар, ако не успије да невјернике преокрене  у хришћане, успјети да им покаже сврху, вриједност и могућу потребу да бар размотре питање постојања Бога.

Паскал показује да је, у крајњем исходу,  ипак много профитабилније, односно, математички  казано, вјероватније  да вјерујемо у Бога и да упражњавамо све основне вјерске  потребе које из тога произилазе. Наш коначни живот бисмо посветили  вјери у постојање бесконачнг и блаженог бића  које можемо наслутити и осјетити из затворене перспективе  скучености наших људских ограничености. Паскал настоји да покаже како би невјерници требали да се приклоне вјери, при чему   користи своје методе “убјеђивања”, указујући на добит која им  се “великодушно” нуди  на великом  путу у бесконачност. Паскал указује на страсти  и њихову погубност за човјека уопште, јер је за  људско биће  много боље и примјереније да се пориклони разумском и умјереном и етички исправном животу испуњеном одговарајућим врлинама. Он сматра да, ипак, разум, по сопственој   природи,  упућује човјека на вјеру и на кротак и смирен начи живота што је много боље, љепше и корисније него  се порепустити похоти и путеном начину живота. Треба напоменути да он у том дијелу свога разматрања прихвата и неке од поставке првобитног хришћанства, између осталих и познате Христове ријечи да су дјеца и неуки најбољи хришћани и унапријед одабрани  путници за будући блажени начин живота у небеском царству.

Паскал се посебно задржао на једном Декартовом разматрању која се односи на проницање у смисао и суштину Божије егзистенције, Да би образложио Божију егзистенцију, Декарт се позива на каузални доказ, тј да ефекат никада не може бити већи од узрока.  Размишљајући о Божјим атрибутима, као што су неограниченост, створитељство, савршеност, непролазност итд.,  закључује да он сам нема нити једног од тих атрибута. По логичном слиједу узрочности, да је човјек сам свој створитељ, те идеје не би имао као идеје које се приписују Богу, него би их приписивао сам себи. При томе се, по ко зна који пут, осврће на свог савременика и опонента Декарта. Полазећи од своје сумње,  Декарт је дошао до закључка да његово биће није савршено, јер је спознаја савршенија од сумње. Питајући се  откуд је научио замишљати  нешто савршеније од себе, спознао је да то долази од бића које је савршеније и које у себи садржи сва савршенства о којима је он могао имати неку идеју, и које је ту спознају  самог савршеног бића, оно  усадило у човјека,  како то сматра Декарт. При томе, још закључује да се ни једно несавршенство не налази у Богу, јер би и он који је несавршен био сретан да је без несавршенства. У дјелу  ,,Принципиа психологије”, тврди да се од спознаје Бога долази до спознаје осталих створених егзистенција.  Дакле, егзистенцију Божију Декарт изводи из појма савршеног бића. То је идеја, мисао, која је чојеку својствена и урођена. Осим урођених, постоје још и придошле (за које је задужена околина) и у нама настале идеје (до којих смо дошли сопственим размишљањима). Паскал је овакво Декартова схватање само констатовао, али се није  упустио у детаљнија и дубља разматрања, у тако асптрактне медитације и анализе по питању Божије егзистенције.

Паскалова опклада и уопште његов начин аргументације и убјеђивања наишао је на добар пријем код многих његових савременика, али и каснијих настављача. Његов приступ је био  сјајан исказ  једног математичког генија који се није упуштао у неке додатне и деликатне логичке спекулације  и разматрања које су биле карактеристичне за тадашњу теологију и схоластику. Било је уобичајено да су језуити примјењивали веома разуђену и префињену  “цјепидлачку” аргументацију и логичко  разглабање. Постоји  неколико доказа за Божију егзистенцију, од којих је два користио и Паскалов велики узор  Аурелије Августин. Онтолошки доказ о Божијој егзистенцији је имао велики одјек у свим каснијим разматрањима рационалне спознаје и осмишљавању  Божије егзстенције. Паскал, међутим, није  пошао тим путем, поред остатог,  и због своје  одиозности  према језуитима који су упорно  и често  категорички користили и примјењивали управо такву аргументацију. Том проблематиком се ми, међутим,  овде не можемо детаљније  бавити, али треба само констатовати да је Паскал унио у филозофију религије и  у теологију један нови и оригинални начин  обазлагања и убјеђивања који му обезбјеђује   много веће  и истакнутије мјесто него да је био један од огромног броја разних настављача и епигона појединих истакнутих представника теологије,  црквених отаца и духовних ауторитета.

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

Слични текстови

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *





Изаберите једну или више листи:

Ову пријаву је могуће отказати било кад!

<