Пас храброг срца
1 min read
(Pixabay)
У београдском Врту добре наде налази се једини споменик неком псу за који се зна. Постављен је доброј керуши Габи која се срчано дохватила укоштац с разјареном пумом, спасивши тако ноћног чувара Зоолошког врта и бар неколико недужних пролазника. Преживела је битку и отишла у сасвим заслужену инвалидску пензију, а сећање на њу изливено је у бронзи и данас гордо стоји насред Врта.
Прича о њој потекла је у неком кафанском друштву, да би се разговор с политике, који увек прети да се преметне у кавгу, обрнуо у нешто питомије и бар мало безбедније. Џаба.
Јер, неко је споменуо чувену композицију близанаца Ромула и Рема које доји вучица Реа. Узалуд су их уверавали да вучица није исто што и пас, да и није баш толико „чувена” када нико не зна ко је израдио иако датира из XII века, а да је Реа Силвија њихова „људска мајка”. Али, најгоре је било кад је споменуто да је име помајке митске античке браће – Капитолина. „Није”, ускликнуло је друштво, па је на врло речит начин изнова докучено да је овде свеједно о чему се разговара, јер ће се ионако све завршити свађом и ломом ситног кафанског инвентара. Море, српска посла.
Прошло је од тада неколико година, па може без последица признати да није био у праву. Споменика кучићима, мачићима и осталим створењима што својом љубављу улепшавају људски живот има ваљда свуда у свету, али доскора не и код нас, јер у Србији није постојало гробље за кућне љубимце… иако су обећања пљуштала деценијама. Тачно је да имамо стару, опомињућу и често коришћену изреку „обећање, лудом радовање”. Због неиспуњених обећања и изневерених нада, смишљена је утешна мудрост која казује да је место где се сахрањују кућни и остали љубимци, а нарочито пси – људско срце.
Зна се да чиновнике јавне управе не могу ганути разлози душе, на њих су одувек били равнодушни, па је зато потегнута вајда (профит) као аргумент на који увек широм отворе очи и начуље уши.
Изградња гробља није „капитална инвестиција” и не мора се уложити некаква баснословна свота: градско земљиште, „парцелисање”, стазе, ограда и мала просторија у којој би се тужни пријатељи опраштали од заједничких успомена. Да се прерачуна у динаре или евре тешко је, али сигурно не може бити скупо?
Просечна цена „људске” сахране у Београду износи 136.663 динара (по ценовнику са сајта ЈКП „Погребне услуге”), док би таква услуга за љубимце била сразмерно јефтинија, али не и бесплатна. А, где су израда ковчежића и остале опреме, цвеће и венци, па и музика, што да не! Следи одржавање, ма шта то значило, које се плаћа годишње и, дакле, капље редовно.
