Парцијално „разграничење“ је најгора опција

Да није убијен у Хашком трибуналу Слободан Милошевић би прије 3 дана вјероватно напунио 77 година. Данас пуних 12 година касније, страдање Слободана Милошевића, могло би да буде последња српска погибија у боју за Косову, започетом на Газиместану прије више од 6 вјекова.

Иако сам лично против дијељења и поклања било коме свете српске земље, идеја подјеле као могуће решење Косовске кризе је потпуно легитимна. Подјела Косова предлагана је и онда када су Србија и Југославија имале пун суверенитет и de facto контролисали територију јужне покрајине. По томе што су неколико деценија раније предлагале поједине истакнуте личности, укључујући и академика Добрицу Ћосића, трећина Косова требала је да остане српска, а двоструко већа територија требала је да припадне Албанцима. Те пропорције данас нажалост више не важе и однос тренутно у оптицају креће се око 1:9 у корист Албанаца.

Индикативно је да су предсједник Вучић и Хашим Тачи готово истовремено у јавности пласирали тему могуће подјеле Косова, односно како су навели српско-шиптарског разграничења. Природно се намеће сумња у двоструку спонтаност ове иницијативе. Зашто је баш сада напрасно отворен готово 2 деценије замрзнути конфликт на Косову и Метохији је питање на коме конкретног одговора нема. Дјелује да је подударност у погледима лидера двије супростављене имплицирана из неког утицајног центра са Запада. Хашим Тачи је чак устврдио да би тема разговора требала да буде „размјена“ територије између по коме би тзв. Косову у замјену за српске општине сјеверно од Ибра требало да буде припојене Прешево, Бујановац (градић са проближно једнаким бројем Срба и Албанаца) и Медвеђа (мјесто са преко 80% српске популације).

Упркос што термин „разграничење“ оставља простор и сценарију који предлаже Тачи, тешко је вјеровати да постоји не само свјетски државник, већ било који сопственик, који би пристао да властиту неспорну својину трампи за такође своју спорну територију. Разлог који је предсједник Вучић навео као мотив изненадног отварање косовске пандорине кутије, је нужност да Србија свом покољењу обезбиједи трајни мир. Све и да прихвати подјелу у неповољним пропорцијама, односно чак и „разграничење“ тако како га види Хашим Тачи, као могуће жариште неупоредиво озбиљнијег сукоба него што би то могла да буде ескалација на КиМ, остаје неријешено питање Републике Српске.

Такође, формално затварање питања Косова и Метохије, центру моћи који је по свој прилици иницирао актуелну причу о шиптарско-српском разграничењу, дозволио би да сву своју силу опредијељену на Балкан, усмјери на гашење Републике Српске, након чега би на дневни ред дошао улазак Србије у НАТО пакт. Уколико предсједник Вучић заиста жели да обезбиједи трајни мир и стабилност за Србију, а истовремено оснажи своју преговарачку позицију на Косову, умјесто парцијалних преговора о разграничењу са Тачијем уз посредовање ЕУ, морао би да иницира међународну конференцију, на којој би се на преговарачком столом поред Косова нашла и Република Српска. Поред нама традиционално ненаклоњених западних сила у овом формату, учешће би узела Русија и евентуално Кина. Заједно са једном, или можда чак двије велике силе наклоњене нашим ставовима, постигао би се неупоредиво повољнија полазна позиција од тзв. Бриселских преговора и потпуно обесмислило у западној дипломатији наметнуто начело да је Косово преседан. Упаривањем Косова и Републике Српске наша позиција у оба случаја била би снажнија, а снажан западни притисак у доброј мјери разводњен.

Ипак, забрињава што у датим околностима србијански државни врх у потпуности игнорише Републику Српску.

Са друге стране прилично неочекивано у Београду је демонстриран напрасни интерес за положај Срба у Црној Гори, друштвене групе која преко 10 година живи у једној форми некодификованог апартхејда. Прије пар недјеља предсједник Вучић одржао је састанак са представницима политичких и културних организација Срба из Црне Горе. Прорежимски и дукљански медији овакво понашање окарактерисали су као покушај званичне Србије да скрене пажњу властите јавности са могуће неповољног решења коначног статуса Косова. Док год је на амбасадорској функцији Зоран Бингулац, персона која је током последњих 5 година више времена провела у хотелу Сплендид него у згради Амбасаде Србије, склон сам да вјерујем дукљанима.

Последње што би у датим околностима српски политички представници из Црне Горе требали да ураде је игнорисање питања Косова у замјену за једнократне грантове, од којих су се неки попут имагинарне Српске куће показали суштински контрапродуктивним. Игнорисањем косовског ви би de facto легитимисали срамну одлуку Ђукановићеве страховладе да прије 10 година призна независност лажне државе Косова. Такође, игнорисањем Косова демантовали би сваку своју изговорену ријеч и предизобрно обећање, да ће ако икада буду у прилици ово срамно признање повући. Игнорисањем Косова пљунули би, једнако као што је то Мило Ђукановић одавно урадио, на темеље црногорске историје, који су ударени на косовском миту и предању.

Косово и Метохија нису само 11.000 км2 квадратних територије на коју по међународном праву полажемо право. То је колијевка наше домовине, земља патње и страдања, то су и стотине цркава и манастира, тамо упркос свему и даље живи 150.000 наших сународника. Повољно разрешење Косовске кризе за Србију нажалост тешко да постоји. Ипак од много лоших, најгоре би било оно решење, које би водило парцијалном српско-шиптарском разграничењу, ма што оно конкретно значило.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: