Парадржава

Албанци су чекали 120 година: имали су изводљив циљ, били су стрпљиви и спремни на жртву. Ми данас немамо ништа од тога

У Републици Косово ће у недељу 3. новембра 2013. бити одржани локални избори. Самопроглашену, на етничком чишћењу и прогону свих мањина засновану албанску државу до данас је признало више од половине држава чланица Уједињених нација. Европска унија, којој хрли 90 одсто представника грађана Србије у Народној скупштини, започела је са Косовом, које наводно не признаје, преговоре о Споразуму о стабилизацији и придруживању.

Република Србија је постепено прихватала албанску парадржаву на Косову и Метохији. Издржали смо прогон 200.000 Срба, који за разлику од свих других народа бивше Југославије нису имали прилике да се врате својим домовима; прихватили смо прелазне установе, некажњени погром од 17. марта 2004. године, 940 убијених Срба у миру… Коштуничина влада, која је због непопустљивости у вези са статусом Косова изгубила власт и данас је остракована из европских установа, прихватила је јавно да у будућности Косово ужива 95 одсто капацитета државности независне државе. Тадићева влада прихватила је Еулекс и суштинску косовску независност. Толерисала је интеграцију централних општина Косова у албанску парадржаву и посредно омогућила победу проалбанских марионетских политичких група у српским енклавама. Нова влада Дачића и Вучића, противно слову резолуције и платформе, прихватила је интеграцију северних српских општина у Републику Косово.

Процес коме смо сведоци није афирмација Заједнице српских општина, већ напротив албанске Републике Косово. Наиме, Србија је због одржања буџетске равнотеже, нових кредита и даљег укључивања у Европску унију, а све у функцији одржавања актуелне популистичке владе, прихватила да угаси сопствене државне установе на северу Косова и Метохије. Заузврат није добијено ништа на територији бивше српске покрајине. Два аутономна права – посебан судски панел и могућност да Министарству унутрашњих послова Републике Косово српске општине предложе листу кандидата за регионалног командира полиције – нису укључена у косовски устав и нису озбиљан ни трајан уступак. Током протеклих месеци Влада Србије не може се похвалити нити једним успехом у вези са Косовом и Метохијом. Уз сву кампању, слабост и екстремизам опозиције, радикализам и корумпираност досадашњих вођа на Косову, према досадашњим истраживањима расположења јавности, тешко да ће на изборе изаћи више него тек сваки шести бирач (15–17 одсто). Чудно би било и да изађу: у току малтретирања и привођења српских политичара, албанске власти на Косову не дозвољавају представницима Србије да ступе на њихову територију, спречавају уписивање прогнаних Срба (уписано је око 10 процената), а Срби неће имати могућност ни да потпуно надгледају изборни процес. Уочи избора откривено је да ни изборни материјал није „статусно неутралан“. Знак косовске изборне комисије употпуњен је грбом Републике Косово.

Наравно, сасвим је могуће да ће Брисел наметнути неки симболичан уступак. Добар пример је назив листе. Србима је забрањено да је назову „Србија“! Назвали су је „Српска“, а пријатељи српске владе из САД категорични су да „не желе стварање нове Републике Српске“ на северу Косова. Зато подржавају стварање албанске државе на Косову, имају дипломатску групу за непостојећи регион „Санџак“, творевину комунистичке диктатуре, а АП Војводину сматрају за „европску вредност“ – али им не би пало напамет да подрже посебност Истре или Славоније.

Подсетио бих да ово није први пут да Србија учествује у „реинтеграцији“ дела свога народа у туђинску националну државу. Много више је диктаторски Милошевићев режим постигао за српски народ из сремско-барањске области. Заштита заступљености, културна аутономија, заједница општина коју нису гарантовали само Европска унија и реч неког Тачија, већ међународни Ердутски споразум и хрватски уставни закон. Данас су Срби нема мањина сремско-барањске области. Права су остала мртво слово на папиру. Србија не ради систематски на њиховој одбрани.

Тако ће бити и на Косову. Ови избори могу бити само неуспех за Србе. Каква год била излазност, она ће послужити као оправдање излазне стратегије власти у Београду. Дачић, Вучић и Вулин заборавиће Косово од среће или у љутњи. Оставиће север екстремистима са којима су 20 година сарађивали или Тачијевој влади.

Решење је у промени политике. Север треба да добије широку аутономију и да у процесу нормализације односа Београда и Приштине буде постепено реинтегрисан у састав Србије. Албанци су чекали 120 година: имали су изводљив циљ, били су стрпљиви и спремни на жртву. Ми данас немамо ништа од тога. Имамо, међутим, популарне политичаре лишене уверења.

Чедомир Антић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: