Парадокс револуције – Пјесници руског октобра

Пише: Перивоје Поповић

 „Та Љиља Брик

То чудо од жене

Вољела је мене…

Вољела је муке моје поезија…“

Ранко Јововић

Тема коју подразумијева дати наслов толико је значајна, опширна и свеобухватна и о њој је толико писано да  истовремено, можда и нема мјеста да се каже било шта ново, а такође ни најозбиљнији научни скуп, рецимо у припреми Руске или Француске академије наука, не би могао да достојно обради све оно још неказано и неспознато и што нам се указује у задатом кругу и његовим безбројним тангентама.

Аутора овог скромног записа у датом тренутку и расположивој моћи и простору, заокупља невјероватно сложено вријеме и персоналитети великих свјетски реномираних личности које је то вријеме – два страшна свјетска сатирања, први и други свјетски рат и двије( за судбину наше земље и народа) страшне револуције – совјетска и југословенска – изњедрило и поклонило човјечанству као знак лучоносне Божанске правде.

Друга (с)мисаона позиција овог казивања јесте судбински утицај фаталних жена ( fame fatale ) на живот и стваралаштво тих великана.

Првобитно одушевљење, али на крају и разочарење или трагичан крај, карактеристика су људског и стваралачког битка најпознатијих и најзначајнијих имена: Јесењина, Блока и Мајаковског. Максим Горки је поживио нешто дуже и, кажу, завршио природним слиједом, али конфиниран и скоро заборављен. Посмртно су његовом родном Нижњем Новгороду дали име Горки, а сада му га поново одузели.

Сергеј Серјожа Александрович, истински пунокрвни настављач поетичког духа Пушкина и Љермонтова, славопојац руског села, бреза и завичаја, у почетку одушевљен револуцијом, имажинист, потом садруг футуриста и коначно у својој бесмртности, најпопуларнији пјесник модерног људког подобија – само Јесњин, је до једначења са смрћу волио Анђелу Изадору – познату нам Исидору Данкан. Дуги кокетни шал који се у посебном тренутку обавио око њеног врата добрано личи на омчу којом је од живота овоземаљскога одвојен Сергеј Јесењин. Је ли одвојен по сопственој вољи или по вољи „великог совјетског октобра“ – по свој прилици воља је макар изнуђена, ако не, све је извјесније, и извршена.

Владимир Волођа Владимирович Мајаковски, творац футуризма (са Тихоновом: „Шамар јавном укусу“ – њихов манифест за нове пјесничке валере ), највећи је заљубљеник „великог“ октобра – поема „Лењин“, па – „нека огњена лавина сијева, ко то тамо десном корача: ЛИЈЕВА, ЛИЈЕВА, ЛИЈЕВА !“ – поема „Лијеви марш“ и наравно широм планете позната егзалтирана химна ком-партији и револуцији , поема „Облак у панталонама“, онда драме и есеји (недавно је код нас драматизован и инсцениран и сам „Облак…“). И, потом, опомена пјесничком сабрату Сергеју због наводног самоусмрћења и коначно објављени суицид ( ?! ) Мајаковског. Била је ту негдје близу Љиља Брик која је уживала у мукама његове поезије, што би рекао Јововић. А негдје недалеко налазио се, највјероватније онај  Хазаро-Јеврејин који је вукао крваве конце увезене германофилске словено-фобичне револуције.

Александар Александрович Блок, најзначајнији је представник руског симболизма, претеча модернизма, у поеми „Дванаесторица“ још 1918-те ( ех, та 18-та!?) исказује невиђено одушевљење и предсказује сјајну будућност, наднаравни сјај, радост и срећу у свјетлости совјетске свјетске  револуције. Негдје при крају живовања разочарао се и Блок и није дочекао да се оствари  залагање Максима Горког да му се дозволи одлазак у иностранство  ради лијечења.

Што се женског питања тиче ( тако би се изразила поетеса  Милица Краљ ), Блок је имао нешто више среће – није ипак дошло до двобоја измећу њега и Андреја Бејлија због Љубе (Љубов) Мендељејеве, његове супруге, ћерке чувеног хемичара  Дмитрија Мендељејева, творца Система елемената. Вољеној жени, ваљда вољени пјесник, посветио је читаву чувену збирку (негдје се именује и као цикус,?) „Стихови прекрасној дами“ – помало као Петрарка, као Прешерн, али много, много срећније – замислите, пјесник па срећан.

Бројни велики пјесници – имали су или имају своју Исидору Данкан или Љиљу Брик; мало који има Љубу, Љубов (Љубав) Мендељејеву. ( Питамо се, управо  у конкретном тренутку, што би на ову претпоставку казао почивши проф. др Јеврем Бјелица, најкориснији тумач руске књижевне историја са простора Црне Горе, чије су непосредно изговорене ријечи и дјела, уз искрену захвалност,  подстицај и дискретни смјероказ  за ово скромно истраживање. )

Можда је и из тог разлога (љубав,?) поживио Максим Горки (Алексеј Максимович Пјешков, није баш имао времена за жене), творац  (у позитивном смислу) социјалистичког реализма – „Мати“, „Моји универзитети“, „На дну“, али и бесмертни „Макар Чудра“, „Пјесма о соколу“ ( „Рођен да гмиже, летјети не може“ ! ) , „Буревјесник“ и др. дјела су  и „човјек како то гордо звучи“,    којима не припада стаус заборава, и забране напуштања СССР-а, а био је и крај свега остао одушевљени и активни револуционар, симбол револуције и њен заштитни знак у литератури.

Ово  бијаху најзначајнија имена одушевљених, па мање или више, разочараних пјесника-револуционара. Да, наравно, ту су у најближем рангу и Хљебников, Брјусов, Тихонов… Пјесникиње Ахматова и Цветајева … дијеле са њима само истински дио стваралачког бола и трагизма – „остало је ћутање“, рекао би Шекспир, о коме се већ појављују сазнања илити трачеви да и није био списатељ, већ су се његовим именом служили неки који нијесу смјели (?) да погледају себе у стваралачком јавном огледалу.

Вјероватно, најтрагичнија личност у пјесничкој драми тзв. великог октобра (можда и није тзв. зависно како се испољава појам Добра или зла – побједа над фашизмом, рецимо, потом равнотежа страха и сл.) јесте Николај Степанович Гумиљов, нежељени, па „изнуђени“ супруг Ане Ахматове. Пристала је на брак послије неколика Николајева покушаја самоубиства – и он је,дакле, имао своју Љиљу Брик.  Колико је волио Ану, толико је неподношљиво поимао ( мрзио ) револуцију. Није помогао ни дубоконоћни позив ауторитативног министра, комесара Лунчарског, Љењин је одлучио да стријељају аутора „Плаве звезде“ и „Данила Хармса“, нпр. Није Вођа имао снаге да подржи, цитира се, „руку која се подиже на револуцију вјечите среће“.  Кад смо код цитата изузетно афирмативан и информативан текст о Гумиљову написао је публициста Небојша Кнежевић и посветио га нашем  великом и храбром књижевном ствароцу, почившем Гару Јовановићу – говори то много о обојици, Гумиљову и Јовановићу, наравно!

Није волио револуцију, али је био јачи од ње, нобеловац Борис Леонидович Пастернак, аутор чувеног романа „Доктор Живаго“. Ко то тамо није чуо за Ларину пјесму?! Није вољела ни револуција њега, али побиједио је Борис Леонидович.

Упоређују их, но, ипак, нешто је сасвим друго равнодушни Андреј Бели, потом неоромантичар и нобеловац Михаил Александрович Шолохов, затим, у земљи совјета посебно популарни модерни ствараоци Јевтушенко, Вознесенски, Окуџава или још увијек у Родини  неадекватно етаблирани нови буретумачи: тешко достижни  Михаил Афанасијевич Булгаков и  житељ Архипелага Гулаг, нобеловац Александар Исаевич Солжењицин .

Писци емигранти, велика колона на челу  са нобеловцем Иваном Алексејевичем Буњином, па дисиденти сличног статуса са нобеловцем Јосифом Александровичем Бродским, илити свјетски популарним и признатим Владимиром Владимировичем Нобаковом – сасвим су посебна велика, бескрајно велика и непроучена тема. Велика је, и малте-не, несагледива тема утицаја и интеракција поменутих великана на укупним размјерама свјетске књижевне надмоћи.

Ново руско доба на тренутак је освијетлио Андреја Макина, али од недавно је постао Француз. Ваљда вјерује да ће тако прије добити Нобелову награду. Но, добила ју је већ, стваралачки безначајна (прозападна) Светлана Алексијевич.(Није ли велико чудо, да неко рођен тамо гдје излази Сунце, безумно хрли ка његовом заласку???!!! Вјечеслав Глебович Купријанов није, а није ни Људмила Улицка, није ни Едуард Лимонов – хоће ли Захар Прилепин, бити Нобелов лауреат – тешко, док о томе одлучују каубоји који још увијек вјерују да ратују с Индијанцима. ( На скорашњој „Мостри“, наш Емир Немања Кустурица имао је најбољи филм, народ га је дочекао величанствено, али није добио Венецијанског Лава! Нека, да руски дух не буде сам на страни праведности у свијету велике умјетности.) То бјеше оно,  што се поприлично дуго и константно именује, назива  – Дивљи Запад! Само што се данас под трагичном судбином  Индијанаца подразумијева свак ко на, бојим се, већ пламтећој планети,  не мисли као Главни Каубој!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: