Папа наставља акције супротне Западу

Док земље чланице Г7 на самиту разматрају нове санкције Русији, папа Фрања ће у Ватикану примити руског председника Владимира Путина. То ће без сумње дати ново оружје онима који га нарочито у САД и Великој Британији, укључујући поједине бискупе и теологе, оптужују да је „марксиста“.

Шеф ватиканске државе с руским председником разговараће свакако и о Украјини, будући да је већ раније позвао на молитве „Богу да се у Украјини што пре обустави ужасни братоубилачки рат међу хришћанима“.

Папа телефоном директно разговара како с Обамом, тако и с Путином, велику молитву је одржао за мир у Сирији, признао је палестинску државу, посредовао у нормализацији односа између САД и Кубе. У Сарајеву је пре неколико дана поново упозорио да се води „нека врста трећег светског рата“ и осудио „посебно оне који настоје да изазову раздор међу различитим културама и цивилизацијама, као и оне који осмишљавају ратове како би продавали оружје“.

Због таквог виђења света папи Фрањи пришивају етикету да је „марксиста и комуниста“, а нарочито због беспоштедне критике ултралибералног капитализма, догматске владавине слободног тржишта и новца, што, како је рекао папа Фрања, не само да изазива огромне разлике и масовно сиромаштво, веће једноставно „убија“. У Европској унији, која никако да реши грчку кризу, папа је остао упамћен и по томе што је у Ватикану примио грчког левичарског премијера Алексиса Ципраса и тад изјавио да су „људи важнији од банака“.

Аргентински језуита Хорхе Бергољо, који је изабран за папу да би као нова снага из трећег света извукао католичку цркву из тешке кризе због скандала с педофилијом и оптужби за корупцију и мутне послове Ватиканске банке, са собом је донео и нове замисли како црква треба да се врати својим изворима, а то је, како истиче, оно што проповеда Јеванђеље.

Папа Фрања је зато мирно одбацио замерке да је „марксиста и комуниста“ и нагласио да се „само држи онога што проповеда Јеванђеље“. Поглавар Ватикана ће у септембру отићи на Кубу а оданде у посету САД. То ће, по општим оценама, бити најтеже папино путовање, јер ће га „на нож“ дочекати тамошњи крајње конзервативни католички бискупи, али и политичари, економисти и новинари који једноставно сматрају да папа Фрања својим замислима и виђењима руши либералну демократију и слободно тржиште јер тражи уплитање државе у руковођење предузећима и привредом, у токове капитала и банке, неприхватљиву социјалну политику…

„Велико подозрење према папи постоји код америчких католика“, то је сажето предочио главни економиста конзервативне вашингтонске Херитиџ фондације, рекавшси да „папа јасно има неке марксистичке представе“.

И у Америци и у Европи праве поређења између папе Фрање и Јована Павла другог, који је проглашен „херојем хладног рата“ и кажу да је Јован Павле други, Пољак Војтила, своје животно искуство и верско тумачење утемељио на животу у два тоталитаризма – нацистичкој немачкој окупацији и совјетској стаљинистичкој диктатури.

А Хорхе Бергољо је као скромни језуитски свештеник живео у Аргентини Хуана Перона, који је своју власт темељио на социјалној правди и синдикатима, националној економији и самосталној међународној политици.

Хорхе Бергољо је у младости могао бити под утицајем перонистичких идеја, али није био близак популизму и демагогији перонизма као систему власти, нити су језуити били блиски матрици крајње конзервативне аргентинске католичке цркве која је подржала потоњу војну диктатуру, а и дала склониште неким фашистима и нацистима после Другог светског рата.

Аргентински, као и други латинскоамерички језуити су управо увек остали верни оном тумачењу Јеванђеља које налаже да црква увек буде блиска народу и помаже сиромашнима. Тако су били моћна снага отпора Пиночеовој диктатури у Чилеу, а Елдер де Камара, кога су прозвали „црвени бискуп“, екао је бразилским генералима који су завели тоталитарни режим да се „против комунизма боре фашизмом“.

Утицаја на латинскоамеричке бискупе и цркве у неким земљама је имала и „теологија ослобођења“ која је осмишљена на католичком универзитету у Лувену, у Белгији, а која је снажно проповедала хришћанство као заједништво и помоћ свим људима, нарочито сиромашнима.

„Црвени бискуп“ Елдер де Камара је био један од поборника „теологије ослобођења“, а о латинскоамеричким језуитима је добро сведочење и филм Мисија (Мишион) с Робертом де Ниром и Џереми Ајронсом. Папа Фрања је, ако се све ово има на уму, логично подсетио на оно што су апостоли, односно свештеници чинили у другом и трећем веку помажући сиромашне, и захтевао да се обустави „духовни Алцхајмер“ и „шизофренија раскоши“ у којој живе кардинали у Ватикану… Резултат је био да су кардинали престали да носе луксузне одежде и златне крстове заменили крстовима од калаја.

Хорхе Бергољо је поручио да католички великодостојници морају превасходно имати духовност и „живети као пастири уз воњ оваца“. Он је кренуо у темељиту обнову ватиканске владе, Курије, и како је то описао шпански лист Паис, „вукови су поново на путу у Ватикан…и папа је сад окружен вуковима“.

Отпор међу кардиналима и структурама Ватикана је огроман и чак је званични ватикански лист „Осерваторе романо“ то упоредио с отпором тих „вукова“ претходном папи Бенедикту кад је такође покушао да изврши реформу.

Много важније је, међутим, то што је аргентински папа сад ангажовао и велике међународне ревизорске куће да изврше анализу о тешким скандалима корупције, прања новца и проневера уздрманом Заводу за верска дела (ИОР), познатијем као Ватиканска банка, чији се капитал мери милијардама евра.

Судски поступци су већ покренути , а неколико хиљада рачуна у Заводу за верска дела су блокирани. Папа Фрања у својој енциклици „Радости Јеванђеља“ објашњава да растућа неједнакост ствара „друштво социјалног греха“ док је „незапосленост последица светског избора и економског система који води у трагедију и има у средишту лажног Бога, Бога званог новац“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: