Panis nauticus

У мору књига које је консултовао да би написао награђивани мега-есеј „Медитерански бревијар“, Предраг Матвејевић је у руке узео и „Успомене из поморског живота“ кап. Влада Ивелића, једног од последњих Бокеља који је пловио на једрењацима, потом паробродима – и о томе оставио писанога трага.

Из „Успомена“ највише, Матвејевић сазнаје што се то конкретно и како јело на једрењацима. Брашно би – открио је – након неког времена увијек постало црвљиво; учестало се јео жгвацет, нека врста гулаша од усољене говедине; вода се пила из заједничке чаше привезане за буре, а само је капетан имао властиту. По несрећи, на свом првом путовању у својству капетана, када је у прољеће 1880. г, голетом „Desiree Constance“

из Трста отпловио за Француску, на броду није било ни капи вина. А вино је, попут пива каткада, течни хлеб. Брод без хлеба и вина није брод.

Мање је познато да је Матвејевић, који је запамтио четири гладне године Другог свјетског рата, написао и „Крух наш“, књигу у цјелини посвећену хлебу, његовој историји, саставу, значају, улози, и религијској димензији. Учинио је то из сјећања на све оне који су умрли жељни основне намирнице у нашем дијелу свијета.

Нека тема сторије пред нама отуд буде Panis nauticus – како је римски историчар Плиније Старији звао тешко стечени хлеб помораца.

У доба Хомера, брашно и хлеб су се чували у добро ушивеним мјеховима, па их тако биљежи и „Одисеја“.

Хронике упућују на то да је само капетану који је командовао изгладњелом посадом могло пасти на памет да весла урођеника упореди са пекарским лопатама. Тако је Кристифор Колумбо 1492. с прамца једрењака „Санта Мариа“ видио урођеничка весла када је открио прво острво „у Индијама“ и дао му име Сан Салвадор.

Магеланов пак хроничар, Пигафета, који детаљно описује оскудицу која је пратила авантуру проналаска пута до Зачинских острва – са запада, открива како посада није могла набавити хране током чак три мјесеца и двадесет дана, на Пацифику, па су јели буђав двопек, смрвљен, пун црва, унеређен мокраћом бродских пацова.

Године 1821. пронађено је на Криту чудо: двопек довезен 152 године након што је испечен у Венецији. Био је замотан у јуту. Нити је изгубио укус, нити је изгубио облик.

Галете (у множини) као бродски хлеб помиње и кап. Ивелић у „Успоменама“. Некадашња келтска ријеч гал, допловивши на провансалском језику до медитеранских обала, сачувала се у француском деминутиву галет, који означава облутак, морем углачан камен. Галете су увијек биле тврде као камен. Обликом су подсјећале на облутак, па су по томе и добиле име.

Појавом пароброда, сазнајемо и од Ивелића и од Матвејевића, начин прехране се мијења. У доба једрењака постојао је фогун, нека врста примитивне пећи, причвршћене уз главни јарбол, па ако је било невремена, посада у неудобним, катранисаним кабаницама данима би била гладна. Није било услова за печење хлеба. Временом, посебно појавом прекоокеанских бродова, посада добија широке пећи, довољно угља, брашна, соли, квасца – да би се направио честито умијешен и испечен поморачки крух. Такав је замијенио и истиснуо и двопек и галете.

Човјек претворен у уво види у причама данашњих помораца, пријатеља, даљих и ближих рођака, рођеног брата, бивших ученика которске Поморске академије… како се данас плови на сигурно, захваљујујући технологији, без икакве оскудице, с бираном храном, те са симпатијама према кувару ако зна свој посао.

Panis nauticus зарађује се лакше, али и даље тај поморачки хлеб има седам кора. Због узбурканог времена по коме се плови.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: