Pandemija kao zora orvelovskog sveta

Piše: Vladimir Vujinović

Za razliku od klasičnog istočnjaškog totalitarizma ili orijentalnih despotija, demokratski i ultraliberalni Zapad se najviše približio onoj političko-manipulativnoj Hegelovoj dijalektici. Tamo su se teza slobode, i antiteza zvana ropstvo, najviše spojile u sintezu: rob si onda kada najviše misliš da si slobodan.

Da ne bude nikakve zablude. Neosporavam dejstvo virusa, niti ovaj tekst propagira antivakserske stavove. Uredno sam vakcinisan sa dve doze, preležao sam i delta soj, uz neke nimalo naivne simptome. Shvatam koliko ovaj virus može biti opasan. Saosećam sa žrtvama ove bolesti, sa svim lekarima i medicinskim radnicima koji su istrpeli najveći teret pandemije.

Ovde je ipak reč o nečemu drugom. O tome kako je virus iskorišten da bi političko-ekonomska oligarhija uspostavila jedan sistem kontrole stanovništva koji je postao globalan.

Uopšte ne sporim potrebu za zdravstvenom borbom protiv kovida.

Problem je što je, tokom čitave pandemije, medicinska struka iskazivala neviđenu nesigurnost i neodlučnost. Njihovi stavovi i pravila su se menjali iz dana u dan, iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec. Nauka nije umela jasno da nam odgovori na pitanje sa čime imamo posla i kako treba da se vladamo.

Krah nauke

U 21. veku, usred naučne ere, u svetu koji je izgrađen zahvaljujući naučno-tehničkom progresu, u jednom liberalnom poretku koji je Nauku postavio na pijadestal obožavanja iznad Boga – desilo nam se ovako jedno bolno otrežnjenje. Pred koronom, nauka je u stvari pokazala svu svoju nemoć i krhkost. Pokazala je da ne vlada situacijom i da nije napravila bolji svet.

Problem je u tome što su te proklamovane mere, kao nikada ranije u povesti čovečanstva, išle direktno protiv one osnovne prirode čoveka. Mi smo socijalna bića. Kontakt i kretnja su osnova ljudskog postojanja. U našoj je prirodi da se okupljamo, grlimo i ljubimo. Otuda toliko problema u sprovođenju mera koje to sve ograničavaju.

Neprosvećenost naroda, teorije zavere i glupost antivaksera nisu jedini uzroci slabog sprovođenja epidemioloških mera. Nipošto. Dobar deo uzroka za takvo nepoverenje šire javnosti prema medicinskoj struci, treba da tražimo i u samoj toj medicinskoj struci. U oprečnim izjavama epidemiologa koji su se menjali iz dana u dan. U višedecenijski građenom uverenju u nepogrešivost nauke i njenih dogmi.

Iako se stiče utisak da su epidemiolozi svoje odluke često donosili sa velikom neodlučnošću i neuverljivošću – stvoreno je ozračje da se u te odluke ne sme sumnjati. Dogme nauke se ne smeju preispitivati čak ni onda kada deluju iracionalno, protivrečno ili nelogično. Desio se vrhunski paradoksalni preokret. Nauka kao možda najveći plod demokratije, postala je neko ko najviše guši ono bez čega demokratije nema – kritički duh.

Okeanija kao pokazna vežba novog orvelovskog poretka sveta

Nakon dve iscrpljujuće godine pod pandemijom, čini se da su se i narod i vlasti umorili. Dok većina država liberalizuje epidemiološke mere, na dalekom Kraljičinom ostrvskom posedu na obodu Okeanije, zacario se pravi jedan medicinski kovid-neofašizam. Slučaj Đoković prikazao nam je svu brutalnost demokratskog Zapada, na šta su sve globalistički moćnici spremni da bi odbranili novu političku realnost sveta.

Možda sa omikronom pandemija ulazi u svoj zenit, ali tek sviće prava orvelovska zora sveta.

Butalnost lokdauna u Australiji, iznjedrila je jednu segregaciju ljudskih bića kakvu nismo videli još od vremena južnoafričkog aparthejda. Više nije bitna boja kože, nacija ili religija. Grupacije koje su sada prokužene od vlasti su one koje misle svojom glavom i gaje kritički duh. I oni koji su nevakcinisani.

Ja kao vakcinisana osoba mogu možda izbor nevakcinisanih da smatram zdravstveno neodgovornim. Ali, živim u zemlji u kojoj vakcinacija nije zakonom obavezna. U Srbiji se dobar deo stanovništva nije vakcinisao. Meni lično se to ne sviđa, ali moram to da prihvatim. To je njihov lični izbor. Svako od nas ima nekog rođaka, ukućanina, prijatelja ili kolegu koji se nije vakcinisao. I to su naši bližnji. Ne želim da dođem u situacija da bilo koga od onjih, sutra moram potkazivati vlastima zbog njihovog ličnog stava i izbora.

Stvorena je opasnu atmosfera paranoje, koja nema nikakvo opravdanje u zdravom razumu. Kovid-krstaši su naoštreni za lov na veštice. Za njih su kovid pozitivni ljudi hodajući bioteroristi. A virus je ipak nevidljiv. Ne možemo u nikoga uperiti prst. Ne možemo sa sigurnošću utvrditi ko je tačno koga i kada zarazio. Ne možemo znati koliko smo mi ljudi nesvesno zarazili dok nije otkriveno da smo pozitivni.

Ali, da se vratimo mi na Australiju, kao na najbolju pokaznu vežbu onoga što nam je u političkom smislu iznedrila pandemija. Retko ko ozbiljan može da pomisli da su Morison i njegova „Don’t Look Up“ Vlada dovoljno moćni i mudri da bi bili solo igrači. Niti iko ozbiljan može da poveruje da je sedmi kontinent bilo šta više od onoga što i jeste – doiminion nečijih tuđih interesa.

Po nezvanični antiglobalističkim kuloarima, i među teoretičarima zavere, priča se da je Tramp pao, jer je odbio da služi interesima „Duboke države“. Naravno, ne zato što je on sad neki altruista, nego iz čisto pragmatičnih razloga. Zato što je predvodio onaj manjinski deo svetskog establišmenta koji je rekao: „Čekaj bre, ako ih toliko porobljavamo, kako da im uzmemo kintu, kako da sopstveno bogatstvo još više uvećamo?“

U susret orvelovskoj zori sveta

Teško je predvideti šta nam donosi bliska budućnost. Možda talas omikrona i pored toga što je najzarazniji, a kako to tvrde neki stručnjaci, predstavlja uvod u kraj pandemije. Daj Bože da je tako, mada, uverili smo se i u to da nema gorih prognozera od epidemiologa.

U svakom slučaju, mislim da nam je korona pokazala u kojem smeru će se svet dalje kretati. Čisto sumnjam da se vlastima mnogih država nisu osladile moć i kontrola koje su stekli tokom pandemije. I da će biti spremni tako lako da se odreknu toga.

Trend sinhronizovane globalističke diktature će se nastaviti, a vlasti će i dalje obilato koristiti nauku u te svrhe. Ako se pandemija završi, neka druga prirodna ili društvena kataklizma će predstavljati novi izgovor da nam se, u ime našeg dobra, suspenduju prava i slobode. Ratovi, sem ako nisu nuklearni, teško da mogu da obezbede tako jedan globalni doseg. Mislim da će za tako nešto pre da posluže prirodne katastrofe, možda neka nova pandameija. Mada, ja najviše tipujem na klimatske promene.

Suština će biti ista. Uništavanje čovekovog individualizma. Medicinski karton je nekada bio oličenje najveće privatnosti. Svi nerado govorimo o našim boljkama. Zakonom je čak bilo zabranjeno lekarima da javno iznose podatke o nečijim bolestima. Za to je trebao sudski nalog. To se smatralo najvećom intimom.

Više ne. Nema privatnosti u novoj orvelovskoj političkoj realnosti. A ako je ona priča o Trampu istinita. Ako ni novac više nije najveći bog elite. Onda smo ga nagrabusili. Onda stupamo u epohu Zla i Tame.

Pročitajte JOŠ:

Brukanje medicine 3