Пацијенти путују 12 сати на терапију, док Влада троши милионе за војне играчке
1 min read
Влада се руга грађанима
Објављена вијест о куповини оклопних возила од америчких „партнера“ није могла доћи у „погоднијем“ тренутку – када јавност сазнаје да пацијенти који лијече карцином морају да путују у Бањалуку (450 километар у једном правцу, укупно 900 километара) јер апарат за зрачење у КЦЦГ не ради!
Црна Гора не покрива трошкове смјештаја и хране пацијентима, па претпостављамо да се рефундирају само трошкови утрошеног горива, што је неких 130-150 евра за повратни пут.
Црна Гора, прецизније Влада Црне Горе, купила је од америчког произвођача оклопна возила и хеликоптере. Влада је потрошила неколико десетина милиона евра код свог НАТО „партнера“. То је приоритет у односу на потребу да оспособи апарат за зрачење, који је неопходан пацијентима.
На интернету се може наћи податак да је понуда за куповину три апарата за зрачење, болници у региону прије пар година, била око 7 милиона евра. То изађе неких 2,3 милиона по комаду. Ако претпоставимо да Црна Гора има потребу за 3 медицинска центра, југ, центар и сјевер, 7 милиона евра нам обезбјеђује потребе лијечења за пацијенте у три регије.
Кад већ трошимо неколико десетина милиона на куповину војних играчака, зар нисмо могли макар једно оклопно возило да не поручимо и да КЦЦГ добије нови апарат за зрачење?
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Требало би посетити Онколошко одељење у КЦЦГ, једино у ЦГ где тешки болесници долазе на терапије из свих крајева ЦГ. Долазак на заказани преглед подразумева јављање на пријемни шалтер пре 8 сати ујутро и чекање минимум сат и по и максимум 3 до 5 сати. Након прегледа на којем се одређује терапија или наставак терапије, у истом ходнику мало ниже одчекате још пар сати ако сте на хемиотерпији и исто толико на зрачење уколико имате среће да апарат ради. Мислим да је ово смислено да скрене болесницима пажњу са своје болести на то да ли ће стићи на последњи воз за Бијело Поље или аутобус за Херцег Нови. Жалосна иронија, жалосна слика малтретирања великог броја људи обоелих од карцинома која исцрпи и „разболи“ и њихове здраве пратиоце а не саме болеснике. Ко први пут закорачи на Онколошко одељење у време пријема пацијенаца, први шок доживи када се мора прогурати до ординације онколога као да је у пуном аутобусу, одакле креће хорор. Да ли се уопште зна број оболелих од канцера у ЦГ (и оних који се лече ван ЦГ)? Ко год посети ово одељење, очигледно је да је преко потребно омогућити људима да се лече и примју терапије макар у свом региону ако не у свом граду.
Kakav smo poltronski i uliznički narod bolje i ne zaslužujemo.
Каква је парламентарна опозиција боље се и не може.