Озбиљна бајка

Пише: Слободан Савовић

У једној земљи преко мора и Горе (број мора није битан за бајку али је једнина и вјечност горе врло битна) живјела су срећно и сложно два брата.

Хороскопски знаци и подзнаци су им били јаки, и уопште узев звијезде су им биле наклоњене. Два брата су била мека срца према многобројним пријатељима са којима су се радо играли разних игара док су били мали. А и када су порасли, радо су се поигравали.

И као што то увијек бива у свим бајкама, дошло је и то доба када су браћа довољно порасла и кад су морала да напусте своје топло родитељско гнијездо и да се отисну у свијет. Браца старији брат, први се отиснуо у неизвјесност хладних друштвених вода. Он је показао свој раскошни нараторски таленат и одавнина  познату и признату вјештину погађања туђе воље. Због ових исказаних особина, вртоглаво је напредовао у хијерархији те земље.

Брзо је Браца постао вођа – предводник млађе генерације. Признање је стекао јер је био млад и лијеп, а године су почињале јануаром и Он је знао како? Како год, убрзо се без Браце није могло. Народ те земље је Брацу сматрао оцем нације. С тим што је још један споредни лик из бајке, сматрао себе оцем те исте нације, па се мало посвађао с Брацом. А и било оних поданика који нијесу сада знали ко им је отац од њих двојице. Али то није било ништа битно за бајку тако да идемо даље.

Док су неки други, из те земље хтјели да једу корјење разних биљака, а трећи  нису хтјели да се сагињу, Браца се тихо бринуо о добру својих пријатеља из дјетињства (који су у међувремену такође порасли ), а бринуо се и о својим многобројним сљедбеницима. Сад више није ни важно о коме се  више бринуо Браца, важно је да Он није мислио на себе.

Тих дана је радио и по двадесет сати дневно! Све за добробит поданика те земље. Коначно, Брацини пријатељи су били збринути, и сљедбеници су такође били обезбијеђени. Сви људи у тој земљи били су срећни и задовољни и обожавали су свог вођу. Чак су и дјеца у школама обећавала да ће марљиво учити, и  кад порасту да ће бити као Браца, тако рећи његова копија, пљунути Он.

Земља коју је тако мудро и несебично водио за собом, просто је цвјетала. Још када се међу сљедбеницима појавио чудотворни прашак среће, ниховој срећи није било краја. Грађани су знали свој пут, који је водио ван те земље. Толико им је било лијепо. У земљи иза седам мора и једне горе.

У тим тренуцима неизмјерне народне среће, Браца је одлучио да се скромно повуче у мир свог дома, и да  коначно почне да брине и о себи и својим најмилијим. Ријешио је да се мало економски образује и заради за пензију. Иако су га његови пријатељи, здушно убјеђивали да се не повлачи, Браца се ипак достојанствено повукао. Несебичан је био Браца када је казао народу: „ Народе хајде сада мало да са вама управља неко други . Нека мало неко други мисли о вама. Ја ћу бити ту ако вам затребам“.

Народ је био истовремено и тужан и срећан. Тужан што је мислио да после Браце неће ни сунце гријати, а срећан јер ће посљедице Брацине владавине још дуго, дуго осјећати.

Сјетио се Браца и свог брата Раца. Заједно, сложно као и у дјетињству што су радили, почели су да уз малу помоћ пријатеља праве „Прву ноћну посуду“ у земљи. Наиме, већ дуже вријеме Раца и Браца су била забринута за екологију земље. Браћа су примијетила да њихови сљедбеници се олакшавају гдје стигну. Најчешће на улици, по парковима. Није био риједак случај  да чак сљедбеници унереде своје родитеље. Ма ужас један живи.

Отпад одлажу најчешће ноћу када их нико не види, или кроз неке друштвене мреже, онако тајно, анонимно. Са Првом ноћном посудом у земљи тај проблем је ријешен. Сваки поданик је могао без страха да одложи свој труд и муку и да се растерети брига око планирања шта да ради после ? Браћа су била спремна да преузму бригу за добробит својих сународника. Сада је народ могао да се растерети брига и да не размишља како ће од другог до првог. Или хоће ли неко да недај Боже опљачка тај народ. Не. Прва ноћна посуда у гори је била рјешење народних проблема. Народ је препознао ову њихову племениту намјеру и дао повјерење Првој ноћној посуди.

И тако. Као и у свакој бајци сви су поданици у држави живјели срећно и дуговјечно до краја живота. Браца је одржао обећеање дато народу. Кад год се народ зажелио Браце, Он је био ту за њих да још мало влада њима. А Раца је пио кафу и уживао у плодовима свог минулог рада. После кафе.

Чича мича готова прича.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: