И ова чаша ничему

Пише: Сибин

Заиста, да ли и Вама, поштовани публикуме, нешто не штима кад се (случајно) сусретнете са скорашњом фотком на којој, Симовић, уз крупан и обилан кез (кезину), подиже исувише елегантну чашицу допола наточену шампањцем? Је л` да, ту као да нешто није сасвим природно.

Из овог угла, – рецимо овако –  и у водама кулинарства јавља се моменат културе, те је тако мрзовољни Сиоран у једном периодуневољно примјетио како је у Паризу овладао са двије ствари: научио се шта је то лаковарљива (интелектуална) клопа, и колико је, уистину, стил важан да би се мисао формулисала на онај начин да само тако може стајати ако се тумачи још и као максима. У том смислу, поменута фотка открива извјесни материјал који продужава насиље над естетиком која нарочито страда у провинцијама сличним овој…

Тајм-аут: Симовић енд шампањ?! Еј, па ту нешто није, напросто, нормално, да не кажемо како има нечег и паранормалног кад се упареСимовић енд шампањ. Прије Симовићу пристаје некаква брља! Брљотина! Брљбрљавица… Бућкуриш од напитка какав су конзумирали недодер викинзи. Напитак с којим се, напримјер, чисте стакла прозора, итд.

Својом појавом (ако више волиш – упадљивом грађом), на овај или онај начин, Симовић нескривено приказује (од главе до гломазне пете) прилику која је недодер. Сав је из једног комада, зато је онако флексибилан. Управо због те дубоке успорености коју није могуће уздрмусати, Симовић се (био) озбиљно злопатио са чашицом шампањца… Ако ћемо искрено, није се једноставно снаћи са чашицом шампањца, за то је, безмало, потребан рад генетике, Версај у малом, па чак и посједовање надобудног укуса остаје неизбјежан. У противном, кад у масивну шаку стиснете чашицу шампањца – која се никад не пије на искап, драги Симовићу – лако може доћи до дармара, па ти гледај како ћеш убудуће.

Википедија: „Шампањац (фран. Vin de Champange) је назив за пјенушаво вино које накнадним (другим) врењем у боци развија властити угљични диоксид. Назив за ту изворну врсту пјенушца долази од имена француске покрајине Champange; данас је назив „шампањац“ резервисан искључиво за пјенушце из те покрајине и представља законски заштићену ознаку географског поријекла. Макар се и друге врсте пјенушавих понекад колоквијално називају „шампањац“, оне се могу службено означити само као пјенушци (Vin monssuex).“

(У политичком смислу, Симовић није више од другоразредног (шверцованог) пјенушца!)

Будући да се Симовић дуги низ година бори са нападима горушице – што је у чаршији познато, чак ево и мени –  тај не би шампањац смио ни примирисати, а камо ли га лицнути. Али, нема те прославе у којој квази елита (читај – гомила скоројевића) не бива окићена шампањцем, што је ваљда знак високог укуса и моћи којој само најређи припадају.

Не знам како је, на крају, прошао са шампањцем, мада чујем како се са парчетом торте није снашао ама баш никако. Кад се напрцао суџука, и кад се налио шампањцем, Симовићу је торта убила расположење… Током прославе… Прославе чега?!

(Овај грађанин не апа торту и не јебе два посто шампањ, још мање га можеш срести на каквој прослави или неком другом политичком високопоштованом скупу.)

Слобода за Чађа!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: