Отворено писмо министру Радуловићу: Одрицање и самопорицање

Пише: Емило Лабудовић

Отворено писмо са села којег више нема, министру Радуловићу:

Већ неколико пута почињем и одлажем, преиспитујем и себе и мотив, а највише адресу. Јер, министре Радуловићу, утопљени у сивило тима којем припадате, мало чиме сте заслужили посебан осврт и директно обраћање. И не бих да ме као Србина, малог и безначајног, недавно нијесте ненадокнадиво задужили и презадужили изјавом да ме се ни по коју цијену нећете одрећи, нити дозволити да ме неко други присвоји. Родитељски, нема шта. Да будем прецизнији: усред Скупштине сте се, онако с родољубивим патосом, скоро заклели да се „никада нећете одрећи 30% својих грађана нити дозволити њихово присвајање“! Да Вас не знам, расплакао бих се.

Не знам да ли сте и колики вјерник, али као припаднику „апостолске владе“, што и Вама само по себи прибавља статус апостола, желим да Вас подсјетим на једну сличну изјаву, записану у Библији. Када је Исус, суочен са неизбјежношћу краја земаљског живота, саопштио апостолима да је вечера коју дијеле последња, након што је Јуди рекао да зна за његову издају, обратио се апостолу Петру казавши му: „ТРИ ПУТА ЋЕШ МЕ СЕ НОЋАС ОДРЕЋИ ПРИЈЕ НЕГО СЕ ПИЈЕТЛИ ОГЛАСЕ“!!! Претпостављам да Вам је познато, а ако није – Библију у руке, па апостол сте, побогу, да је Петар, онај који је одабран да на њему буде саграђена хришћанска црква, прије зоре три пута занијекао да познаје Исуса. Као и то да се Петар покајао, да му је било опроштено и да је испунио мисију која му је била намијењена. А Ви сте ме се, министре, већ толико пута одрекли да је у поређењу са вашим одрицањем оно Петрово попут дјечјег одрицања која, кријући умрљане прсте, тврде да нијесу дирала пекмез.

Министре, да Вас подсјетим. Одрекли сте ме се већ самом изјавом. Откуд, господине министре, знате да нас је баш 30%? На којем смо се то слободном попису изјаснили и пресабрали до тог броја? И зашто, господине министре, ако већ нећете да нас се одречете, упорно одбијате да распишете попис становништва. Не зато да би нас било више или мање, нека нас буде колико нас има, али нам макар пружите прилику да се поштено попишемо. Да онда знате колико има оних које никоме не дате.

Присјетите се, министре, да сте нас се још поодавно одрекли тиме што сте нам одузели језик, чиргилизовали га, присвојили и подржавили , а овај наш, онај на којем сте и Ви проговорили и описменили се, гурнули у запећак „службености“. Носите ли, господине министре, на души душе никшићких професора који су, на српском, само бранили част и достојанство професије. И истину, господине министре.

Одрекли сте нас се, министре Радуловићу, и одричете нас се из дана у дан, прекрајајући нам историју, одричући се наших заједничких вриједности и светиња, гробова наших заједничких предака. Гдје нам је данас „тробојка“, министе, она иста под којом су нам очеви, и Ваш и мој, ишли у војску, женили се и славили „радне побједе“ режима чији сте, у то се кунете, достојни настављачи?

Заборављате, господине министре, да сте били дио машинерије режима који нам је насрнуо на Цркву и њене светиње. А још више се сада, када сте се политички „пресвукли“, правите Енглез на чињеницу да Ваш „апостолски збор“ на челу са „апостолом“ којег је баш Црква одабрала да, као Христ на Петру „стијени“, гради своју друштвену позицији, упорно отежете потписивање Темељног уговора.

Одрекли сте ме се и одрекли сте нас се, господине министре, и Ви и они у чије име нас браните и присвајате, забивши нам до корица крвнички бодеж умотан у ону сребреничку резолуцију. Колико за нокат сте били блажи од оног Поћорековог „посинка“, али сте му широм отворили врата да учини нови анексиони корак у покоравању браће нам преко Дрине. Јер, колико год то Вама сметало, министре, и они преко Дрине и сви други Срби широм свијета браћа су нам и ближих немамо. И немојте нас, као небрат и разбрат, бранити од браће, кумим Вас богом!

Ћутите, заштитниче и браниоче наш, на сва ова дивљања великоцрногорске шизофреније, на некакво комитско лудило и лудаке, бласфемију која се ваља црногорским цестама. Ни ријеч не чух да сте рекли у нашу одбрану, браниоче наш, кад нам она непоменица (моја покојна мајка је такве звала алапачама) мало, мало па покаже излазна врата. Куда би сте нас то, господине министре, са све њом заједно, поспремили и отправили са наших таман колико и ваших огњишта? И буди Вам знано, господине министре, ако некад и дође до тога, ми имамо гдје ћемо и код кога. А гдје би сте Ви и Ваши, министре, кукала вам кукавица? „Остаћете сами у овом свијету којем род и не треба“, пјевао је некад Жељко Бебек, антиципирајући ово безбратско вријеме и друштво у које би сте да нас уведете. Или можда мислите (и надате се) да ће вас госпођа Џудит и онај Столтенберг пригрлити и привити на груди, министре. Паметни сте (надам се) па се осврните око себе: кога год су они грлили, свилени гајтан му није требао!

Рекосте, господине министре, да ником нећете дозволити да нас „присвоји“!? Коме ћете то, господине министре, забранити наше присвајање? Што отворено и поштено не речете – Србији. Оној Србији са којом, први пут у државној историји обје земље, немате дипломатске односе. Чак ни на нивоу отправника, као што слагасте, јер у амасади Србије у Подгорици у овом тренутку секретарица и возачи су особље „највишег ранга“! Браните нас од народа који је наш и, па и Ваш, господине министре, и од државе од које никада, и понављам – никада нијесмо имали никакву штету. Напротив.

Да Вас не подсјећам на колоне и колоне оних наших предака и савременика који су хљеб и лијек тражили и налазили у Србији? На Фонд за неразвијена подручја на чијим је јаслама Црна Гора деценијама преживљавала и инфраструктурно се развијала. А тек земљотрес, господине министре. Подугачка је поњава којом је Србија покривала нашу голотињу, господине министре!

Могао бих, господине министре, до зоре да Вам набрајам, али чему кад и Ви све ово добро знате. Знате, али као што се онда Пилатова сјенка надвила над Петровом судбином и престрашила га до одрицања не само од Христа већ и од себе, тако се и данас сјенка госпође Џудит надвила над Вама и Вашом апостолском братијом па не смијете да знате. И брукате, господине министре, и себе и нас које би сте да присвојите и браните. Не треба, господине министре, да нас браните ни од кога другога до од себе и Ваших. Само нас Ваше „присвајање“ и Ваша одбрана вријеђају и понижавају, господине министре.

Понижавају како нас ни најљући непријатељи кроз нашу, до јуче заједничку, историју никад нијесу понизили. Према Вашој заштити, турско набијање на колац је „бања Ковиљача“, господине министре. И стога Вас не молим него кумим и преклињем: одреците нас се. Неће Вам бити тешко, кад сте се већ одрекли себе и својих коријена, одреците се и нас. Можда нам онда она непоменица коначно отвори излазна врата и покаже пут. Овај којим би сте да нас Ви поведете, није наш.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: