Отворено писмо Ђукановићу: Црква у Црној Гори није била аутокефална

Пише: Мишо Вујовић

Отворено писмо предсједнику Црне Горе Милу Ђукановићу:

Поводом недавног наступа председника Црне Горе господина Мила Ђукановића и његовог неутемљеног излагања у „осврту на одређене историјске околности“, где је подвукао да „неколико несумњивих историјских извора сведочи о положају који је имала црногорска православна црква у црногорској историји“, савест ми налаже, на основу дугогодишњег бављења овом темом, да га званично обавеститим о веома битним чињеницама:

Прва полуистина је позивање на руски Рангират цркава из 1851. године са тврдњом да је црква у Црној Гори имала “неспорну аутокефалност”.

Друга је Синтагма Васељенске патријаршије из 1855. где се неспорно на 9. месту као и Рангирату Руске цркве, помиње самосталност али не и аутокефалност цркве у Црној Гори.

Што се тиче Устава Књажевине Црне Горе из 1905. године где стоји да је црква у Црној Гори аутокефална тај члан је са аспекта канонског права и устројства цркава потпуно ништаван јер се коси са основним принципима стицања аутокефалности помесних православних цркава.

Треће Митрополију црногорско приморску брдску и скендеријску са комплетним клиром почев од њених митрополита до народа сачињавали су искључиво Срби о чему говори комплетно материјално и нематеријално наслеђе до 1945. године када је декретом укинут један и успостављен други народ.

Оно што је неспорно Митрополија црногорско приморска због добро познатих околности, уживала је одређени степен аутономије и самосталности.

Но пођимо редом, без паушалности и гребања по површини у чему је ненадмашан председник Ђукановић, велики опсенар који је по раскошности мењања стилова, идеологија, мецена и савезника, као и адаптирања у постојећим околностима превазишао и самог узора Јосипа Броза Тита.

„Црногорска православна црква је директан продужетак Светомихољске епископије из 1219…“једна је од познатих теза обновитеља аутокефалности ЦПЦ.

И то је потпуна истина, с’ прећутаном чињеницом да је Светомихољску епископију основао Свети Сава, постављајући епископа који ће бити бедем у односу на Латине, и не слутећи тада да ће осам векова касније неки “аутентичнији” Црногорци покушати да је отргну од Српске цркве, а самим тим и од њеног оснивача. Тиватска превлака није далеко и није се тешко уверити у истину.

Тачно је, такође да је Црногорска митрополија, као и свака православна митрополија или епархија, имала потпуну аутономност која је, након разарања Пећке патријаршије, иако под јурисдикцијом Цариградске патријаршије, на терену на ком се налазила уживала формалну али никада и канонску аутокефалију.

Један од највећих познавалаца националне историје српског народа, почивши професрор Богословског факултета др Љубомир Дурковић – Јакшић, који је поред Богословског факултета дипломирао философију и право, у својој књизи Миторполија црногорска никада није била аутокефална каже: „Цетињска митрополија никада канонски није била аутокефална.

Ово се може оспорити ако се нађе и објави: 1) акт којим је митрополит Цетиња тражио аутокефалију од мајке цркве; 2) акт, тзв.томос, издат од стране те цркве о давању аутокефалије, тј.о давању благослова, одобрења да се издвоји из њеног крила.“

Цетињска митрополија је била једина слободна епархија Српске цркве

Професор Љубомир Дурковић-Јакшић даље наводи да је Цетињска митрополија, након насилног престанка рада Пећке патријаршије, била једина слободна епархија Српске цркве, чију је аутокефалност од Цариградске патријаршије 1219. издејствовао Свети Сава.

„Црногорска митрополија сачувала је своја права која је имала 1766. (разарање Пећке патријаршије) као епархија Пећке патријаршије, тј.сачувала је свој статус qуо..“ пише проф. др Дурковић-Јакшић, који и данас важи као неприкосновен ауторитет из те области.

Улогу Цетињске митрополије, када је егзистирала без надређене патријаршије – на шта се позивају присталице партикуларизма ЦПЦ – најилустративније је објаснио члан Конзистерије цетињске, протојереј Иван Калуђеровић, 30. августа 1920. године,када је „проглашено успостављање редовног стања у Пећкој патријаршији.“

“Првобитна аутокефалија из времена Светог Саве одувек је постојала… Тај живи, неугашени пламен тињао је на Цетињу, на пријестолу старославне Зетске, Скендеријске и Приморске митрополије.

У тој јединој митрополији српској успјешно се одржао црквено-правни континуитет и традиција Пећке патријаршије“ рекао је у свом поздравном говору Калуђеровић.

Последњим бедемом српства своју теократску државу доживљавао је и сам Његош, пјевајући: „Куго људска да те Бог убије…“ или краљ Никола својом химном „Онамо намо, за брда она…“, и да не набрајам даље, цитате поимања српства у Црној Гори.

Гусле као вековни архивар националног памћења без српства не постоје

Целокупно стваралаштво у Црној Гори у време отоманске доминације овим просторима носи српску вертикалу. Гусле као вековни архивар националног памћења без српства не постоје.

Након разарања Пећке патријарпије и сеобе Срба са Косова под Арсенијем III Чарнојевићем основана је аутономна митрополија у Сремским Карловцима. Сматрало се да је карловачки митрополит, који се касније прогласио за патријарха, законски наследник Пећке патријаршије.

Међутим, пошто су се Карловци налазили на териотрији Аустро-Угарске царевине, тамошњи митрополит (патријарх) био је нека врста црквене власти у изгнанству.

Управо због тога, прави носилац континуитета светосавске аутокефалије била је Цетињска митрополија. Цетињска митрополија никада није признавала укидање Пећке патријаршије, што најбоље илуструју необориве чињенице да је владика Данило рукоположен у Печују код Арсенија III, а Петар I у Сремским Карловцима. Услед промјене политичких прилика Петар II није могао бити хиротонисан у Карловцима, већ је рукоположен у Русији, што је још једна од чињеница да Цетињска митрополија никада није била аутокефална. Јер да јесте – сама би хиротонисала своје митрополите!

У то време Руска црква почиње да својата Црногорску митрополију сматрајући је самосталном, али њој (Руској) потчињеној.

Што се тиче позивања на руски и атински рангират ту су чињенице следеће :

У атинској СИНТАГМИ Ралиса и Потлиса, у тому V, на страни 513, а не на страни 529, Атина 1855, на грчком оригиналу пише сљедеће: Наслов: Редослед седишта православних источних цркава под IV Патријаршијска трона: Цариграда, Александрије, Антиохије и Јерусалима и под аутокефланим црквама: Русије, Кипра, Аустрије и Грчке…“

На страни 529, под бројем 9 пише: „Аутокефална митрополија црногорска“, са сљедећом напоменом – цитирам: „Овај ранг има по руском Синтагмату, а у Великој цркви (Цариградској патријаршији – прим.М.В.) се не помиње. У старини је била под Пећком архиепископијом.“

Пошто је ова ранг листа саставњена у време митрополита Петра Петровића донета је и његова титулатура, која гласи: „Митрополит скадарски и приморски, архиепископ цетињски, егзарх трона Пећког (егзарх је потчињен Пећком трону), Владика Црне Горе и Брда – Петровић“ (страна 529).

То је био тренутак када су Руси у свом Синтагмату ову Митрополију унели као аутокефалну. Међутим, сви спискови (ранг-листе) цркава саставњани су увек у Цариградској патријаршији и једино су они, односно ранг-листе, важили за целу православну цркву и , наравно, ниједна православна црква, па ни Руска, нема никаквог законског основа да меродавно, ауторитативно, одређује неки други ранг цркава.

Уважени председник Ђукановић се, пре ове паушалне и узбуњујуће изјаве могао консултовати са копетентним теолозима и ауторитетима канонског права или је као врстан политичар могао бар мало загребати чињенице. „ОПЋА ЦРКВЕНА ИСТОРИЈА“ аутора Јевсевија Поповића, на ког се аутокефалисти позивају управо се бави овом темом.

Цитирам: „Аутокефалност Црногорске цркве опште је призната чињеница, за његовог владичанства Петра Петровића, Свети Синод Руски је православну цркву у Црној Гори признао потпуно независном, каква је остала све до наших дана“, (књига II, С.Карловци 1912, стр.642).
Књига II – од 1054. до 1912. – на страни 642 нигде се не помиње аутокефалност; између осталог, пише – цитирам: „Петар се ослањао час на Русију час на Аустрију, настављајући са успјехом рад на еманципацији Црне Горе од Турске, тако да за време његово може бити говора о некаквој теократији.

Учествовао је (можда и као аутор), у издању првог Законика црногорског 1796, радио је на добру своје цркве, да га је црква прогласила свецем.

За његовог владичанства, Свети Синод Руски је православну цркву у Црној Гори признао потпуно независном, каква је до данашњег дана остала. Петра I наследио је на митрополитској катедри, и уједно на владичанском престолу, синовац Петар II Петровић Његош. Овај је у првом реду владар, Србин, мислилац, па тек онда црквен човек, као и његов игуман Теодосије у спеву Шћепан мали, он на звездама учи богословију…“, пише Јевсевије, не помињући нигде аутокефалност, а што се тиче независности, свака православна епархија и митрополија, по канонском устројству, имају аутономију.

Међутим, овдје је евидентан покушај руског наметања и намере да Црногорска митрополија буде у зависности од руске цркве, што потврђује податак да је владика Раде завладичен 1833. у Петрограду.

Ако је црногорска црква била аутокефлана још за време његовог претходника, зашто онда није хиртонисан на Цетињу?! Званична исторја је овај руски политчки покушај одбацила као вјештачку творевину.

Да би појачали своје аргументе аутокефалисти су се позивали и на Никодима Милаша, као аутора „Устава Светог Синода Црногорске православне цркве…“ нетачно је, јер таквог дела нема нигдје у потпису Милашевих радова, а да га је написао вјероватно га се не би одрекао.

То потврђује др Љубомир Дурковић – Јакшић у књизи Словенски апостоли и Свети Кирил и Методије – истина и православље, фототипско издање 1985, где пише о животу и раду епископа далматинског др Милаша и гдје међу 241 регистрованим радом др Милаша нигде не наводи поменуте уставе.

Та два устава, у ствари, дело су књаза Николе, који као политичар није могао да да нешто што није имао. И данас, владајуће већина у парламенту Црне Горе може (а то и раде) да изгласа законске акте да Мешихат исламске заједнице усели у Цетињски манастир, собзиром да су га њихови преци похарали у неколико наврата.

Врхунац неистина

Такође, позивање на Никодима Милаша и његово Православно црквено право, Задар 1880. (тачности ради, није 1880. него 1890; – прим.аутор) управо потврђује канонску аутономност, коју и данас има свака епархија.

Врхунац неистина је већ оспорена Енциклопедија Југославије, Загреб 1984, у којој др Данило Радојевић тврди: „Укидање Пећке патријаршије није имало никакве посљедице на Црногорску православну цркву, јер је била остварила потпуно самосталан положај…“

Ова констатација је, сама по себи, апсурдна, а на њу је реаговао проф. Др Љубомир Дурковић-Јакшић у књизи која демантује наводе др Радојевића, написаној управо тим поводом – „Цетињска митрополија никада није била аутокефална“, Београд, 1985.

„У другом издању Енциклопедија Југославије, штампане латиницом, у тому III, на стр. 149-150, објављен је чланак др Данила Радојевића под насловом „Црногорско-приморска митрополија“.

На крају тог чланка, наводи др Дурковић-Јакшић, дата је оскудна литература у којој се не налази ниједан мој објављени рад о том проблему, чак ни расправа под насловом – „одређивање међуцрквеног положаја Црногорској митрополији“, штампана на Цетињу у часопису Историјски записи, 1953. године, који је наведен уз мој чланак о Црногорско-приморској митрополији – објавњен у првом издању Енциклопедије Југославије (латиница 1956, том II, стр.497), у коме сам тврдио да Цетињска митрополија никад није била аутокефална.

Изостављање таквог рада од стране Радојевића у науци се зове – умишљен поступак са циљем да се читалац на упозна са истином…“

Између осталог, проф. др Дурковић-Јакшић поставља питање др Радојевићу; „Кад је и од кога митрополит Цетињски тражио аутокефалност и кад ју је добио?!

Он је (Радојевић) преко тог суштинског питања прешао, као што је то учињено и пре њега у споменици под насловом – “Педесет година на престолу Црне Горе 1860-1910 “ – објављеној на Цетињу 1910, поводом проглашења Црне Горе Краљевином, где се на стр. 103 помињу само господареви закони о цркви у Црној Гори“, доказује проф Дурковић-Јакшић.

Он даље наводи да је Радојевићев чланак подвргнут општој критици: „Радојевић тај проблем и не познаје и није стручан да о томе пише, јер није богослов, па не зна учење православне цркве, није историчар, па не зна ни историју православне црква, а није ни правник, па не зна канонско-правни систем организације православне цркве, али мисли да фразама може оправдати оно што жели он и његови једномишљеници…“ категоричан је проф. Дурковић-Јакшић, оспоравајући низом аргумената тврдње др Радојевића, које су касније у Загребу одбацили Крлежа и друштво.

Што се тиче Макарија Соколовића (1557-1572), ког такође помињу негативно и нимало цивилизацијском реториком, истине ради: обновио је Пећку патријаршију и постао патријарх свих Срба у Отоманској империји и, наравно, помогао му је брат Мехмед-паша Соколовић.

Али, да није било управо те Макаријеве обнове, половином 16. вијека, можда ми данас не бисмо ни полемисали на ову тему. Питање је каква би духовност и у каменим литицама црногорским.

Он је у ствари рестауратор наше духовности. А што се тиче његовог поданичког односа, треба знати да је од султана добио исте повластице као и Цариградски патријарх, те је тако постао не само врховни духовник већ и световни поглавар свога народа – етнарх.

Чињенице ради осврнућу се на новији период, почетком 20 века, на живот православне цркве у Црној Гори.
Црква у Црној Гори имала је само једну епархију (а не три) и то Цетињсњку. Касније је основана Никшићка, а митроплит Гаврило Дожић хиротонисан је 1. децембра 1911. за митрополита Рашко-призренског.

Та митрополија се све до тада налазила у саставу Цариградске патријаршије да би, окончањем балканских ратова, тај део био припојен Црној Гори и Гаврило Дожоћ постаје митрополит Пећке епархије и као такав, 17. новембра 1920. устоличен је за митрополита Црногорско-приморског.

Што се тиче епархије которске, у ствари, то је Дубровачко-которско-спичанска епархија; у сатаву је Буковинске митрополије (Далмација и Аустрија), и основао је Фрањо Јосиф, потписујући акт о њеном оснивању ћирилицом и постављајући акт о њеном оснивању ћирилицом и постављајући за првог епископа Герасима Петрановића, који је хиротонисан 21. маја 1874. овај акт чува се у архиву црквене општине Котор.

Данас хрватски јастребови подржавају, увелико припремају терен за оснивање Хрватске православне цркве. Тако ће можда имати шансу да једни друге узајамно признате – аутокефалишете.

Говорити о „насилном прекидању живота цркве у Црној Гори“ лицемјерно је из сљедећих разлога: сам митрополит Митрофан Бан био је предсједник Средишњег архијерејског сабора све док га болест није приморала да напусти то мјесто и оде на Цетиње.

А митрополит Гаврило Дожић био је главни иницијатор уједињења Црне Горе и Србије; њега, након смрти Митрофана Бана, Свети Архијерејски Сабор поставља га за митрополита Цетињског.

На крају, да разјаснимо и однос Цетињске митроплије, односно Црногораца, према укидању Пећке патгријаршије 1766.

То се најбоље види из тачке 11 „Погодбе“ коју је Црногорско изасланство 1779. предало аустријском цару: „Желимо да митрополит црногорски зависи од Пећког патријарха у Србији.

Кад садашњи митрополит умре пристајемо да његов наследник буде рукоположен у Карловцима, али да увијек буде изабран по старом обичају, тј. да га бирају: гуврнадур, потчињени главари и цио народ Црногорски.

Али, само дотле док Турци владају Србијом, те не можемо да га пошаљемо у Пећ“, тако то објашњава проф. Др Новица Ракочевић, један од најстаријих и најпозантијих црногорских историчара.

Он такође доказује да Црногорској митрополији нико није дао аутокефалнсот и да њена самосталност, непостојањем Пећке патријаршије – јер је као државна институција била независна у односу на остале митрополије и епархије – није довела до одрицања светосавља, његовог духа и његове доктрине.

Да би попуно разјаснили и дилему њеног сврставања у руском Синтагмату, из ког је преузела Атинска СИНТАГМА, коју сам на почетку изворно цитирао, навешћу изјаву покојног Василија Тарасјева старјешине подворја Московске патријаршије у Београду, дату новинару Танјуг-а, крајем 1992:

„Још 1850. у диптих Руске цркве грешком је Црногорска митрополија уписана као самостлна црква и ових дана, на основу тог документа, један од грађана Црне Горе тражио је да обнови аутокефалност црногорске цркве. Мeђутим, Свети Синод Руске православне цркве, на овогодишњем засиједању (1992) утврдио је да је диптих неважећи, а што се тиче аутокефалнсоти – она се може добити ако је даје мајка црква, уз сагласност свих помесних цркава. Поред тога, услов за осамостаљење је и постојање три епархије, средња и висока духовна школа, што Црногорска митрополија нема“, категоричан је Тарасјев, који подвлачи да је „црква старија од политичара и, без обзира на њихове ударe, дјелује искључиво на основу православног јединства и светих канона, верници су одани својој цркви, док данас у Црној Гори аутокефалнсот траже невјерници, артикулишући и мржњу, што је супротно Светом Јеванђељу.“

На крају да објаснимо и Белу Пану (панакамилавку) коју су носили Цетињски митрополити. Она, сама по себи, не може бити доказ ни о каквој аутокефалности, а њу обично носе патријарси. Стари цетињски митрополити носили су је као слободарски симбол. А тада и данас многи руски митрополити носе идентичну панкамилавку беле боје.

На крају, циљ разарања православне цркве у Црној Гори од стране комуниста на чијим тековинама почивају и најновији покушаји успостављања аутокефалности, био је покушај минирања свих мостова, не само са духовношћу и вером, већ прекид памћења и потпуно минимизирање улоге српске православне цркве у Црној Гори.

Само 1944. године од стране комуниста зверски је уморено 114 свештеника Митрополије црногорско приморске на челу са митрополитом Јоаникијем Липовцем.

Данас је ова светосавска епископија – као чувар аутентичног памћења народа у Црној Гори и једина “нереформисана установа” државе са транзицијом идентитета, на већим искушењима од Омер пашиних година, окупације Аустроугара, Италијана, Немаца или Бољшевика који нису успели да је декретом осамостале, како је то учињено са српским епархијама у Македонији шесдесетих година прошлог века.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: