Пише: Илија Петровић
Покушаји кучких војвода, од Ивана Иликова Дрекаловића до Илије Радоњина Петровића (овај последњи, од 1737. до априла 1770. године био је гувернадур брдских плмена, “прво Куча, Климента, Васојевића, Братоножића, Пипера, Бјелопавлића, Хота, Кастрата, васего предјела зецкаго особ султанскаго царствија”), да зарад отпора турском поробљивачу обједине србска племена у Брдима, чињени су много пре оних којима је владика Петар I црногорским нахијама припојио Бјелопавлиће и Пипере. Била су то времена кад Црна Гора није ни имала снаге да било шта уједињује јер, како видимо из једне представке војводе Радоње Петрова Дрекаловића млетачком Сенату, писане 17. фебруара 1717. године, Кучи су “чувено племе… народ који броји три хиљаде људи (под оружјем)… окружен са свих страна Турцима… одбрана и круна целе Црне Горе коју они штите ”.
Кучи, дакле, окружени Турцима, штите Црну Гору!
Ван сваке сумње, тај се ујединитељски труд кучких војвода може сматрати извором патолошке мржње коју су према Кучима испољавали сви владарски наследници Петра I: владика Раде (Петар II), књаз Данило и књаз/краљ Никола, нарочито овај у сре-дини.
Са гледишта бројних тумача црногорских и брдских односа, књаз Данило је први покушао “да сузбије племенску необузданост и својом крутом влашћу успијева да од племенских подвојености организује државу”. То “сузбијање” изазвало је жестоке отпоре по Брдима, што је укључивало и “појединачно одметање”. Није се радило о одметању појединаца, већ се тим појмом обележава “од-метање Куча (1856), када се црногорска војска свирепим сретствима служила да их поврати и приволи на признање државне власти. Застрашена казном Куча и остала племена савијају свој врат и покоравају се у потпуности Цетињу. Но то не значи да она губе све раније племенске одлике, јер ни држава то не тражи. Напротив она, иако постепено, намеће своју власт и племе чува и не иступа нагло у његовом рушењу. Отуда видимо да све до краја самосталног политичког живота Црне Горе држава није одузимала племену неку врсту самоуправе, ма да је та самоуправа све више блијеђела” (Вл. Влаховић, Међуплеменски односи у Брдима, Записи Цетиње, књига XXII свеска 2. и 3 – август и септембар 1939, 123).
У свим оваквим или сличним тумачењима “свирепих” обрачуна с Кучима најуочљивији је напор свих тумача да се, применом добро познатог правила да циљ оправдава средство, не помиње злочиначки пут до “признања државне власти”, до “савијања вра-та” и до потпуног покоравања цетињским главарима. У кучком случају, сви се тумачи ослањају на приче које су на Цетињу смишљали књаз Данило и брат му Мирко и које су Куче представљале као издајнике и турске послушнике. Никоме од њих није ни било стало да знају да “ниједно племе црногорско није било изложено толико свакодневним турским нападима као што је било племе Кучи. Али се ни Турци ни Арбанаси никога нису тако бојали као Куча. Јер су њихове чете крстариле свуда, не дајући Турцима мира, прекидајући караване и сваки саобраћај између градова. Турцима је то додијало и сама влада из Цариграда наредила је да се Кучи пошто-пото раселе, а да се њихова села опустоше и униште. Зато је Турска влада у другој половини ЏВИИ вијека послала војску и са седам страна напала на Куче, који су се витешки бранили и наносили Турцима ударе, све док су имали муниције и хране; а кад је нестало и једно и друго – били су принуђени да напусте своје домове и да гледају, колико се год може, да спасу од коначног уништења. Народ је бјежао… на све стране, а нарочито преко Мораче и Мале Ријеке, гдје су их Турци сустопице пратили” (Томо П. Ораовац, Знамените Црногорке, Земун 1940, 9).
Ако су чак и знали у којој су мери Турци угрожавали Куче, то им није ни био разлог да се озбиљније позабаве кучким држањем према Црној Гори и према Турцима. Иако ће један од тих тумача “високоучено” и злонамерно констатовати да “у Брдима није никада покренута једна заједничка акција и организован један општи напад на Турке”, то му неће бити подстицај да каже како такав “општи напад” није организовала ни Црна Гора, мада су, каже, у многобројним сукобима одбрамбене или нападачке природе уче-ствовале све четири црногорске нахије заједно или, барем, “сва племена једне нахије”. Зна ли се које су величине или малобројности биле те нахије и њихово становништво, онда такав његов закључак о “заједности” звучи заиста бесмислено. Ипак, он ће за пример племенске сарадње навести брдска племена Ровца и Куче, која се огледала у заједничким нападима или заједничкој одбрани од Турака.
“Пошто су Кучи били много изложени нападу од Турака, више него Ровчани, ови су им били као обавезни хитати у помоћ и помагати им у пушчаном баруту, који су Ровчани сами израђивали”. Као пример такве сарадње узима се турски напад на Куче 1774. године, кад су Кучи од Ровчана затражили помоћ, “јер су сва околна племена била против Куча и на страни Турака. Но како Ровчани нијесу могли прећи преко Братоножића са цијелом војском, пребаци се само војвода с три друга и затеку Куче опкољене у пећини у Малој Ријеци. Видећи да им нема спаса, ријеше се да ноћу крадом пребјегну у Ровца… Кучи су у Ровцима остали седам година и с Ровчанима заједно одбијали нападаје турске… Сјећање на ова стара пријатељства и данас су у живој успомени код свакога и из једног и из другог племена. Без претјеривања се може рећи, да нема дјетета у Кучима и Ровцима, које не би знало за наведене случајеве међусобног помагања… Није остао у успомени народној ниједан не само судар, него ни убиство ни крвна освета између ова два племена” (Вл. Влаховић, Наведени рад, 125-126).
Исти аутор, Вл. Влаховић, није ни поставио питање како се могло десити да Кучима у помоћ не притекну Црногорци који су им били територијално много ближи, а били су и бројчано јачи од Ровчана! И није ли таква и толика црногорска незаинтересованост за кучку судбину била наговештај онога што ће Црногорци учинити Кучима средином наредног века.
Црногорска похара Куча
О ономе што су средином наредног века Црногорци учинили Кучима, сваки заинтересован читалац може се подробније обавестити из књижице Црногорска похара Куча објављене у Подгорици (2010. и 2011) у Књижевној задрузи Српског народног вијећа. Овде ће бити указано тек на неколико појединости везаних за тај колико геноцидан, толико и срамотан чин.
По једноставном објашњењу Марка Миљанова Поповића (1833-1901), Куча, Дрекаловића, црногорског војводе (а не кучког, како то многи пишу!), књаз Данило слао је војску на Куче јер није успео да их приволи на покорност, односно да их натера “да плаћају данак и да им постави суд”.
Будо Симоновић, иако “само” публициста а не и историчар од каријере, уз то неопте-рећен наводном “идеолошком обавезом” званичних историч ара да за вечност прочитају, и напишу, шта се то у одређеном временском периоду дешавало и какву је улогу у тим дешавањима имала нека одређена личност, понајбоље је схватио суштину свих збивања везаних за ту похару:
“Незадовољство владавином књаза Данила које је тињало у народу, нарочито у Брдима, подјаривано… големим невољама које су на самом почетку његове владавине донијели двогодишње војевање са Турцима, а потом и незапамћена глад током 1854. и 1855. године, послије Пипера и Бјелопавлића кулминирало је у Кучима.
У ствари, ово ратоборно горштачко племе које је стално било на вјетрометини утицаја и интереса и Турске и Црне Горе, увијек је било помало држава у држави. Непокорни и непослушни, Кучи се нијесу двоумили око своје националне припадности, али ни пристајали да трпе и ћуте пред тиранијом и самовлашћем цетињског господара. Још кад их је притисла двогодишња глад, нијесу више хајали за књажеву изричиту наредбу о укидању хајдучије и строгој забрани упадања на турску територију и територију других сусједних племена гдје су се снабдијевали храном, плијенећи стоку и пљачкајући од оних који су имали.
Историчари то углавном узимају као непосредан повод за оружану акцију црногорске војске, иако је потпуно јасно да је циљ био сасвим друкчије природе: књаз Данило је очигледно желио да Кучима песницом утјера рогове у главу и једном за свагда од њих створи тврду крајину и поуздану брану према скадарском пашалуку, те да и Турцима и цијелој Европи стави до знања да је то Црна Гора” (Будо Симоновић, Зеко Мали, Београд 2000, 117-118).
Бавећи се владарским заслугама књаза Данила, историчар Бранко Павићевић истиче и да су на црногорској граници према Скадарском пашалуку, годинама, у виду необјављеног рата и без икаквих међусобних обзира, трајали оружани сукоби између Турака и Црногораца. Турске власти, каже он, непрекидно су под-стицале све што је могло дестабилизовати црногорску државу, чему је кључни разлог било оспоравање црногорског суверенитета на неке граничне области, међу њима и на Куче. Када је већ успео да и Куче сврста у црногорске граничне области, није му представљало тешкоћу да домисли како је над њима, Кучима, “црногорски суверенитет имао санкцију више од једног стољећа” и око којих се ситу-ација све више компликовала. Турци су, каже он, “стално налазили начина да подстрекавају Куче да одбију сарадњу са књазом и Сенатом.
Средином маја 1855. године књаз Данило је упутио своје трупе, под командом војводе Мирка (својега брата – ИП), са задатком да спријече Турке да подбуњују Куче и подстичу их на упаде на територију Братоножића и Пипера. Забринути развојем догађаја консули великих сила су одмах интервенисали код књаза Данила да хитно повуче своје трупе. Спреман да допринесе рјешавању спорова на миран начин, књаз Данило је издао наредбу о повлачењу црногорске војске. На притисак представника великих сила књаз је прихватио споразум о примирју, по чијим се одредбама у извјесном смислу привремено одрекао својих права над Дрекаловићима, с тим да они остану мирни и да убудуће не врше упаде на територију ван својих племенских граница” (Бранко Павићевић, Књаз Данило I Петровић Његош : Књаз црногорски и брдски 1851-1860, Београд 1990, 232).
Најзабавније у целој Павићевићевој причи јесте то што упад црногорске војске у Куче он оправдава намером књаза Данила “да спријечи Турке да подбуњују Куче и подстичу их на упаде на територију Братоножића и Пипера”, не објашњавајући при томе зашто је књаз своју војску послао на Куче а не против Турака, да њих “уразуми” и одврати од “антипиперских и антибратоношких” поступака. Да би оправдао своју уопштену поставку да су већ годинама трајали сукоби између Црногораца и Турака око неких гра-ничних области, Павићевић као најспорнију област помиње Куче над којима је наводни “црногорски суверенитет имао санкцију више од једног стољећа”. У том је ставу више неистине но што једна реченица може да издржи. Најпре, ако је Црна Гора ратовала с Турцима због неких граничних области, то није могло бити због Куча, пошто су се Кучи налазили изван црногорских граница.
Потом, необјашњиво је откуд Павићевићу “налаз” да је Црна Гора пре “више од једног стољећа” имала свој суверенитет над Кучима, будући да су се Кучи средином 18. века налазили далеко од Црне Горе, изван било каквог њеног непостојећег суверенитета, те да, тада, ни Бјелопавлићи, ни Пипери, још мање Братоножићи, нису били у саставу црногорске државе. Поред тога, у том непромишљено измишљеном Павићевићевом времену, Кучи су били довољно самостални и врло ујединитељски расположени, тако да се њихови тадашњи предводници, војвода Радоња Петров и син му Илија Радоњин Петровић Дрекаловић, потписују као војводе кучке и гу-вернадури брдских племена, “прво Куча, Климента, Васојевића, Братоножића, Пипера, Бјелопавлића, Хота, Кастрата, васего предјела зецкаго особ султанскаго царствија”.
Или, како то пише Марко Миљанов, у доба војводе Радоње Петрова Дрекаловића (око 1712-1737) “Кучи су сасвим снажни постали, особито при крају његове владе, и то не само због тога што су освојили турске земље око себе, но и због познанства с Русијом, јер је војвода Радоња више пута ишао у Русију” (Марко Миљанов Поповић, Племе Кучи у народној причи и пјесми, Сабрана дјела – Критичко издање, Титоград/Подгорица 1989, 118. и 123).
И није за одбацивање породично предање које је потписник ових редова чуо од свога стрица Миљана Милошева (1898-1976), сјајног кучког паметара, и нешто старије тетке Станисаве, у седмом колену директних потомака војводе Радоње Петрова, да је војвода Радоња одржавао дипломатске везе са Русијом и да су те везе “овераване” састављањем двеју половина “државног” печата, једне половине која се налазила код рускога цара и друге која се налазила код војводе Радоње, односно његовог представника. Прича казује да је један Војводин поклисар, путујући једном приликом према Петербургу а преко Котора, Трста и Беча (јер другога правца за путовање није тада било), заноћио у Његушима и тамо, у својој наивности, открио куд иде и са којим циљем. Његови домаћини, казује то предање, убили су свога госта, узели му половину печата и свога представника послали у Русију да за њихов рачун обави “дипломатску мисију”, као наводни представник војводе Радоње Петрова.
Његушки домаћини, који су се до тада презивали Ераковићи, од тада постоје као Петровићи.
Иначе, за Павићевићеву причу изузетно је значајна и похвала Даниловој спремности “да допринесе рјешавању спорова на миран начин”, због чега је “издао наредбу о повлачењу црногорске војске”, али не објашњава ни једно ни друго. С јединим циљем да оправда “мирну државотворност” Данилову, и потпуно занемарујући оно што се понекад зове научничко поштење (по свој прилици, он је тиме и заслужио да буде сахрањен уз државне почасти), због чега он испушта податак, њему можда и неважан, да је то “мир-но повлачење” било резултат Данилове наредбе војводи Мирку, свом брату, да Куче умири војно, “по сваку цијену”. А “свака цијена” тог врло предузимљивог војног похода било је осамдесетак побијених Куча, “скоро све стараца и дјеце” (Јагош Јовановић, Марко Миљанов : Историска и књижевна студија, Цетиње 1952, 19-20).
Не може се рећи да је Павићевићу била недоступна прича о првој црногорској похари Куча из 1855. године, пошто се том ствари Јагош Јовановић (1912-1999), историчар, бавио четрдесетак година раније. По свој прилици, ти су му подаци, барем у оном “жестоком” делу, морали бити непријатни, па се он радије ослонио на Марка Миљанова, који о том мрачном догађају, не зна се због чега, није забележио ни једно једино слово.
Похару из 1855. године Јовановић доводи у везу с плановима књаза Данила и војводе Мирка да Куче вежу за Црну Гору и тако остваре оно што није пошло за руком Петру ИИ. У тим њиховим плановима, исто као и у плановима Његошевим, Кучи су били “нај-осетљивија тачка, једно стратегиски (а и по својој слободарској традицији) врло значајно племе, сусједно сјеверноалбанским племенима, на које се рачунало као на савезнике у борби против Турака, али стално немирно и непослушно, за разлику од других племена у Брдима, која су се већ била милом или силом потпуно сјединила с Црном Гором.
Кучи су се и даље држали одвојено од Црне Горе, иако је још Његош упорно радио да им постави власт каква је била у Црној Гори и да им наметне порез као и другим племенима… Кучи ту власт нису сматрали својом… (а) за порез нико није хтио ни да чује… Али оно што Његош није могао постићи, морао је постићи књаз Данило у сасвим другим условима и приликама, када се одлучније морало радити у интересу једне политике прибирања по сваку цијену свих снага потребних Црној Гори за појачану ослободилачку борбу против Турака. Што није могао постићи на мирни начин, он није презао од силе, јер је знао да ће и таква употреба силе у крајњој линији бити корисна за Црну Гору и државну политику, која је на истом степену државног развитка заиста била најкориснија.
Због тога је он крајем јуна 1855 г. послао с војском у Куче свог брата војводу Мирка с наредбом да по сваку цијену умири Куче и натјера их на поштовање државних одлука. С војском војводе Мирка требало је да сарађују и сва племена у сусједству Куча, једно што је књаз знао да ће Кучи дати жесток отпор, а друго што ни сам књаз није желио да се само Катуњани обрачунавају са једним племеном, које пркоси на вратима Скадра и Подгорице као орга-низованој држави. Због тога је морао што прије скршити њихов отпор, једним муњевитим изненадним нападом присилити их на предају, како Турци не би имали времена да интервенишу… Борба је била врло жестока за три дана, и у њој је погинуло 80 Куча (скоро све старци и дјеца), а од нападача 12 људи. Али, ова војнички успјела акција није, што је најважније, успјела политички, јер је војска убијала мирно становништво, што јој Кучи нијесу могли опростити, него су са још више мржње дочекивали све што им је до-лазило с Цетиња” (Трифун Ђукић, Марко Миљанов, предговор за Целокупна дела Марка Миљанова, Београд 1930, 18-20).
Има ли се на уму Јовановићева прича о “крајњој линији”, о “корисности за државну политику”, о “истом степену државног развитка”, тешко се могу разумети његови упоредно изложени ставови о Кучима као племену са “слободарском традицијом”, о савезништву с њима у борби против Турака, али и о њиховој “немирности и непослушности”. И мора се поставити питање да ли су ова два обележја негативна само због тога што се ради о кучком односу према Црној Гори, или их треба применити и на вишевековно кучко ратовање против Турака. И немогуће је објаснити чиме Јовановић правда Данилов и Мирков труд да Куче умире и натерају на поштовање државних одлука, иако Кучи тада нису територијално припадали Црној Гори.
И не зна се да ли пркос “на вратима и Скадра и Подгорице” важи само кад се ради о односу Куча према Црној Гори а не и према Турцима. Или се, можда, све то могло односити на Црну Гору која је, уместо да пркосно удари на слична врата с друге стране (1980. године, у фељтону титоградске Побједе Војвода Мирко Петровић, војсковођа и заслужни државник, Пеко Вујовић пише да је против Омер-паше Латаса било употребqено свих 4.000 војника!) своје војнике и војнике осталих брдских племена (у укупном броју преко 10.000) окренула против Куча. А кад их је већ тамо послала, мора се поставити и питање да ли се они који су у Кучима ратовали против стараца, деце и болесника могу назвати људима, као што их је назвао Јовановић.
Прочитајте ЈОШ:
Никчевић: Видим само иконе; добро је, све је у нашим рукама
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Рашо,
Ако ти није зазорно, јави ми се на емајл
[email protected]
Dogovoreno.
Рашо, Роде,
Немој да се љутиш, не бих ја писао ни против тебе ни о теби да ниси у некој ФЕС телевизији рекао како су се археолози из Србије, за ту прилику названи идиотима, на једном међународном скупу у Новом Саду сагласили да винчанско писмо “прерасте” у подунавско, да неки од њих “бацају словенске предмете… предмете словенске провенијенције… у смеће”, да имаш “доказ и сведоке да је професор Филозофског факултета бацио кључне археолошке доказе”. Убацивање Јована И. Деретића у целу причу било је споредно, макар то “споредно” било протумачено као покушај да се његово занимање, како ти рече: “металостругара”, замени звањем академика Петровске академије наука из Санкт Петербурга.
Кад сам се позвао на један од коментара, како ти кажеш: “негативних”, нисам противречио ставу да је “Радована уживање слушати док се држи Археологије”, али није било упутно занемарити мишљење истога тог коментатора да кад Радован пређе “на нашу српску ‘врлину’ критике других са истом маном коју изгледа сви поседујемо да критикујемо другог за оно што и сами радимо, осећам се разочарано. Сами кажете да сте САУЧЕСНИК сакривања истине о гробљу на Митровачкој петљи ‘због свог учитеља’ а истоветне поступке осуђујете као и оног ‘металостругара’ који је имао храбрости да покрене истину а да га сопствена држава не помаже као ни вас археологе”.
Да је добро чути и позитивно и негативно, може посведочити и порука коју ми је, са свим тим у вези, 12. јануара 2020. године послао академик Драгољуб Антић, један од истакнутијих представника изворне србске историјске школе:
“Драги Илија,
Хвала ти на овим подацима. Ја сам на брзину погледао тај интервју на ФЕС ТВ и стекао утисак да се ради о типу који покушава да се истакне у научној јавности, где наводно није добио припадајуће место. Део о Деретићу сам прескочио и нисам га видео.
Нажалост, много их има који би да ’деле колач’ у вези са древном историјом Срба и врло радо цитирају неке од више стотина чињеница које круже по мрежи, које углавном стоје у књигама које смо Деретић и ја објавили, а по правилу покушавају да испадне да су то они ‘открили’. Ваљда је то неко правило – негативне ствари се лако шире и подржавају, а нема последица јер нормални људи са тим стилом немају ништа и такве не санкционишу.
Већ веома дуго нико од озбиљних историчара и не покушава да негира истину о нашој историји, коју ‘види и Филип Вишњић’ на основу стотинак књига и више стотина објављених чланака од стране стотинак људи. Нико од тих људи и не покушава да отима Деретићу статус. У то гурају љиге.
То што је Деретић студирао математику и машинство, да би касније завршио и историју, не би требало да је минус, осим за будалу која мисли да се науком бави искључиво кроз улизивање некаквим менторима. Оно што смо Деретић и ја обрадили из књига и научних радова из преко 30 наука или научних дисциплина, вероватно не може ни да разуме неко ко нема отворен мозак за изучавање историје ван оквира бележака са предавања на факултету пре 20-30 година. У озбиљним наукама којима сам се бавио пре овог рада на историји (објавио 210 радова, организовао 7 међународних научних конференција и уредио зборнике радова, уређивао 13 година институтски лист, обновио и уређивао институтски научни часопис, био директор лабораторије), мултидисциплинарне анализе су неопходне (нпр. у анализама сигурности нуклеарног реактора).
Хвала ти, између осталог, што теби могу да напишем овакав текст (а то ретко чиним), јер немам много воље да берем некакву славу на естради. Титула редовног члана руске обновљене царске Петровске академије наука и уметности (ПАНИ) из Санкт Петербурга је за мене част, чак и да она има много мање него стварних више од 1.000 чланова, који делују кроз 50 одељења, и чак и да се нисам много пута уверио да професори озбиљних наука и озбиљних руских факултета потписују своје научне радове и са ‘Академик ПАНИ’. То подразумева и обавезу и сигуран сам да сам са 23 ауторске и 6 уређених књига из историје испоштовао указану част да будем академик ПАНИ.
Част ми је, наравно и што сам током рада у Институту Винча одвео преко 200 страних колега на археолошко налазиште у Винчи и што сам чињеницама успео да их убедим да је ту корен европске цивилизације. Не могу ја званичне археологе да учим како да истичу значај Винче, а волео бих да то и они раде.
Додуше, шта ме се тиче, да ли они и даље живе за фиктивна братства и јединства са позиције што јадније улоге Срба, а и не чуди ме, јер су углавном њихови родитељи направили каријеру на томе. Мислио сам да је ‘Истрага потурица’ тешка мука из наше историје, али изгледа да многи рачунају засигурно да последица издаје никад неће бити и журе да профитирају док још има шта да се изда. Ја сам одрастао уз приче стараца Солунаца који нису никад тражили заслуге, а стварно су их заслужили (да нису они све издурали, неке данашње гњиде не би имале са чим да тргују, осим да продају рођеног оца, што сигурно нико не би купио).
Желим ти срећну српску нову 2020. годину и пуно јасних и прецизних текстова какве пишеш”.
Ovo me zaista mrzelo da citam, uostalom rekoh : sa moje strane konverzacija je zavrsena, i ipak ti hvala na tekstu koji je iznad ovih komentara.
P.S. Moj bradeda je bio Solunac, a ja imam dve medalje za hrabrost, jednu iz 1995. jednu iz 1999. , a tvoji pratioci me onomad oznacise za izdaju, tako si me targetirao i koncipirao tekst.
Zaista necemo polemisati vise bar sto se mene tice, hvala na tekstu i nadam se jos boljim tekstovima, takve stvari uvek cenim.
Dodatak slican post scriptumu: A znamo se, upoznali smo se u Dereticevim prostorijama 1998. godine. Onim od Mikija Vujovica.
Zaista necemo o petrovskoj akademiji nauka, jer obojica znamo da je tamo zvanje akademika na prodaju….zaista kraj sa moje strane, i cekam jos ovakvih , zaista izuzetnih tekstova sa vase strane.
Ne laskam vam jer nemam potrebe, ali odlican tekst naglasavam jos jednom.
A ti si Ilija , sad videh, nesto pisao protiv mene na portalima?
Не, Рашо, нисам писао против тебе, писао сам о теби.
А то је голема разлика.
Da si pisao „o meni“ ne bi citirao samo negativne komentare raznih internet komentatora vec i pozitivne, zato si pisao protiv mene, a ne o meni, ali ja ipak za razliku od tebe imam samo pohvale za tvoj rad.
Molim te da ne zamenjujes teze, znaci objasnio sam ti zasto si pisao protiv mene, a ne o meni…ali ako.
Plus da dodam, ionako je to bio pamfletski tekst koji nista tacno o meni nije rekao…samo tvoje nizanje negativnih i samo negativnih komentara, ali rekoh…ako.
Ovaj tekst ti je odlican i dalje tvrdim da je najbolji na ovom portalu.
Toliko od mene, kraj razgovora.
Kao doktor arheologije i istoricar umetnosti, to naglasavam zbog strucnosti, bolji tekst na ovom portalu nisam procitao.
Dosadan si
Читао сам књигу „Похара Куча“ када су Ровчани спасили Куче и заједно се бранили седам година у Ровцима.
Тад је настала и чувена заклетва ?
Кучи и Ровчани су највише везани од свих племена у Црној Гори !!!
Како год, нека завлада слога међу народом, време је.
Поштовани г. Петровићу,
Ивановић о коме говорим је стварно Старо-Куч, Дучић из села Дучића, у Кучима, гдје има Рецимо и Митровића, и Савовића, који нијесу Дрекаловићи и не хитајте у негацијама стварног – Кучи Вам вјерују, али исто тако лако губе повјерење кад вас ухвате на ситницама…
Овдје се говори само о првој похари Куча 1855., када је изгинуло 8о Куча. Она друга, годину дана касније, била је много крвавија и тада су, по наређењу Војводе Мирка, брата књаза Данила,посјечене 243 главе кучке нејачи. Злочиначки подухват незапамћен у историји Црне Горе и Брда!
Пиперу, Роде по бабине линије,
Требало је прочитати и овај пасус:
„О ономе што су средином наредног века Црногорци учинили Кучима, сваки заинтересован читалац може се подробније обавестити из књижице Црногорска похара Куча објављене у Подгорици (2010. и 2011) у Књижевној задрузи Српског народног вијећа. Овде ће бити указано тек на неколико појединости везаних за тај колико геноцидан, толико и срамотан чин“.
А речену књижицу написа моја маленкост.
A ti si Ilija , sad videh, nesto pisao protiv mene na portalima?
Ali ja sam covek i dalje stojim iza svojih reci da je ovo najbolji tekst na ovom portalu, samo mi reci kako se uvali ovde?
Ja imam 342 naucna rada i nece me tabloidi. Kako si ti uspeo?
Рашо,
Не знам да ли је овај ИН4С таблоид, а нисам се ни питао како се код њега „увалих“; послао им текст, они га објавили, мада никад ни размишљао о томе да ли ће оно што пишем бити најбоље или најслабије.
Што се тиче примедбе да је текст „заснован на цитатима“, признајем да многи „научнички“ текстови који неке ставове других препричавају а не цитирају (мисле да ће то бити, како је говорио мој друг Петар Кочић, бити „кабасто зорли учевније“) искривљују историјску истину. Препричавају нешто што нису најбоље ни разумели, а својим нејасним писањем – што је карактеристично за највећи број историчара од каријере (званичних историчара) – уместо да цитирају, своје могуће читаоце доводе у заблуду. Неки од таквих, чак и академици, грдно су ми замерали што пишем „толико јасно да је то понекад и превише јасно“, а неки, такође академици, саветовали су ме да не смем писати јасно, морам понешто закукуљити, не бих ли себи оставио простор за одбрану – ако ме неко нападне због написаног.
Ja te pohvalih za najbolji ntekst na ovom portalu , a ti mene opet provuce kroz navodnike, nije fer, ali ok je, ja sam prema tebi iskren i covek, tvoj komentar govori o tebi.
I dalje tvoj tekst smatram najboljim ovde.
Svako dobro.
Zbog toga si i sam sitni provokator jer si napisao „samo“ publicista za jednu licnost, aludirajuci na moju kritiku americkog agenta i udbinog saradnika Jovana Deretica, ali razlika izmedju nas je sto te se secam oko neke knjige o sanksritu, razlika izmedju nas dvojice je sto ja ljudski kazem da je ovo zaista,ponavljam, najbolji tekst na ovom portalu, a tebi drugacije misljenje ne odgovara, zato si me i napljuvao u jednom tekstu…ali kazem ja sam covek i tekst je za svaku pohvalu , iako je zanosvan na citatima kao i tvoje pljuvanje po meni citirajuci negativne komentare, pozitivni te nisu zanimali.
Jos jednom, odlican tekst.
Svako dobro.
Рашо, Друже,
Не знам што би се неко вређао ако му се каже да је „публициста“. И за себе кажем да сам то, а понекад додам и „историчар, почасни доктор историјских наука“, можда и због тога што сам написао деведесетак књижица од којих, како рекоше неки угледни историчари, петнаестак имају вредност докторскога рада. Помињем то понекад, али само као досетку јер сам ја ипак само пензионер који се у доколици, наивно, упушта у расправе о темама које „миришу“ на историју.
Ако смо се ти и ја бавили академиком Јованом Деретићем, помињање agenta i udbinog saradnika Деретића се и не дотиче.
„КУЧИ КОЈИ НИЈЕСУ СРБИ – НИЈСУ НИ КУЧИ“ – РЕЧЕ НЕДАВНО НА ЈЕДНОМ ВЕЛИКОМ СКУПУ ЈЕДАН СТАРО-КУЧ, ИВАНОВИЋ
Ивановићи нису „Старокучи“, они су Дрекаловићи.
Мада, и Дрекаловићи (који себе сматрају Скендербеговићима) и Старокучи (који верују да су Мрњавчевићи) истог су генетског кода: огранак су једног старог сточарског племена из североисточне Србије (изнад планине Ртањ), а на кучком простору нашли су се око 1485. године и ту остали – пошто су Турци прекинули сточарска кретања за испашом.