Отимање Свете Софије
1 min read
Први пут послије 85 година у Аја Софији је проучен езан за сабах-намаз, јутарња молитва поводом обележавања 27. ноћи месеца Рамазана. Читању молитве претходио је програм коме је присуствовао и предсједник Управе за вјерске послове Турске Мехмет Гормез.
Аја Софија изграђена је као црква у шестом вијеку, а 1453. године, када су Турци заузели тадашњи Константинопољ, претворена је у џамију. То је и остала скоро петсто година, док Мустафа Кемал Ататурк 1931. није забранио хришћанске и муслиманске службе и храм претворио у музеј, симбол секуларне, модерне републике.
Осам и по деценија касније, Света Софија је симбол битке за душу Турске, између исламиста и секулариста. Прије мјесец, хиљаде вјерника окупило се испред Аја Софије тражећи да она поново буде џамија. „Покидајте окове, отворите Аја Софију“, узвикивали су окупљени.
Исламолог мр Бекир Макић каже да у последњих седам година добар дио исламских учењака тражи од турских власти да се Аја Софија проклања, јер би то осликало снагу муслимана, снагу Турске. Случајности не постоје, па и ово што се сада дешава није случајно, каже Макић за Спутњик.
„Оно што се сервира медијима, а медији сервирају нама, то је за неупућене, да се скрене пажња са нечега што је круцијално. То је негде договорено и јако тешко могу да повјерујем да је урађено другачије. Треба ми заиста ваљан аргумент. У етар се убаци нешто да се људи забаве, а тамо негдје се одрађују крупне ствари, виталне, стратешки значајне. Све што се данас у свијету дешава, дешава се из политичких побуда“, каже Макић.
Он са жаљењем додаје да чак и оно што је свето у вјери данас поприма друге димензије.
„Људи данас клањају на трговима, иако су џамије празне, иако је мјесто за молитву за нас џамија. Сви желе да их неко снима, да се види да је ту нешто круцијално урађено“, каже Макић.
Иницијатива да се Аја Софија поново претвори у цркву, крајем прошле године дошла је и из Русије, заступници Државне думе подржали су идеју да се она врати Православној цркви у вријеме најзатегнутијих односа Русије и Турске.
Nisu evoluirali zeru od dana kada su opsjeli Carigrad. Ako su već tolika civilizacija što nisu u svojoj rodnoj Mongoliji napravili imperiju, nego su čak i građevine preuzeli i dan-danas preuzimaju od Grka. Tako je i sa njihovim specijalitetima, običajima i muzičkim instrumentima – sve je to Vizantijsko, nikakvu civilizaciju oni nisu donijeli sa sobom. Niti umiju danas da je izgrade.
To je politička igra i provokacija. Medjutim, Turska zaboravlja da je EU ono čega bi ona da je dio,a Evropa je još uvijek, barem po tradiciji i vaspitanju hrišćanska. Ovim, iako je politički potez kojim se navodno prikazuje moć Turske je ujedno provokacija kojom se pokazuje i netolerantnost Turske. SAmi svjedoče o sebi.