• Поглед

Отац Момчило – Узвишен и Лијеп

1 min read

4 године ‎ ИН4С

Има нас који исповједамо Вјерујем, али наш живот се не одвија ван видљивог опсега и коначних калкулација којима владају опипљиве форме.

Смиљка и Момо

Пише: Богић И. Булатовић

Има нас који исповједамо Вјерујем, али наш живот се не одвија ван видљивог опсега и коначних калкулација којима владају опипљиве форме. Који исповједамо Вјерујем, али наша визија остаје ухваћена у мрежама линије хоризонта, и ни макац. Који прије посљедњег ретка Символа уздрхтимо дубоко и уздахнемо, иако у посљедњем стиху сва је наша Вјера!!! Нас, који исповједамо живот вјечни, али мртви су нам искључиво мртви и живи су нам само живи и свијеће наше горе на одвојеним полицама. Али има оних којима су сви заиста  живи, који опште  са “ бившима“ као са нама присутнима који смо тек будући, ако јесмо.

Прије готово двије деценије, један недјељник, није битно који, објавио је разговор новинарке, није битно које, са свећеником, није битно чијим, у којем су дословно попљуване Светиње православне. Да, попљуване миомирисне мошти Превлачких мученика, Живе мошти Чудотворца Острошкога и поругана Светиња коју празнујемо деветнаестога маја – Пренос моштију Светога Саве. У времену медијских хајки, у свијету у којем се води рат између слика јаве и слика наметнутих нам уобразиља, било је потребно устати у одбарану Онога што се само брани: “Дверим Дверитаеља/Надзиратеља надзирем/Дјелатеља бездјелатан длијетим“!

Дакле, двадесет година прије већ историјских Литија које су кумулативни одговор акумулираног трпљења свакодневног линча над Светињама, ваљало је бранити Светиње. Слава Богу, многи су данас покајници, али нажалост, многоме се камен од Камена Петра вратио.

Као млад новинар, мислио сам, код кога би ваљало поћи, ко би то могао у име Светиња и Народа достојан одговор дати недјељнику, није битно којем, новинарки није битно којој, свећенику, није битно каквом. Ко то може одговорити из Душе Светиње и из Душе Изабранога Народа. Који је то, а да није Митрополит Амфилохије?!

Тога поподнева, мајскога, мириснога, которскога, рачунао сам да ћу оца Момчила Кривокапића затећи у, свима нам добро познатој, физичкој, лавовској, мужјачкој снази и величини. Али дочекао ме је тужни, скрхани и сломљени, дугогриви Лав са копљем у бедрима.

Његово срце је било рањено. Ударце на светињу је примио сасвим лично, лично као Онај који за нас испио је горку часу. Доживио је тај крвави духовни пир са истим болом и тугом Онога који својима дође и његови Га не познаше, Онога који са ридањем прекоријеваше: Ви чините, а не знате што чините! По младићкој, новинарској грешности, наивно жељан звучних надгорњавања, ишчекивао сам и тражио тај један одговор, један „моћан“ ударац који ће доћи, мислио сам, из бола и повријеђености, из освете. Али  то се није десило.

Док у порти ми је цркве Светога Луке говорио шта је Светиња и ко су Мученици превлачки, ко Друшко је из Млетака, показао ми је, понављам, није грешка, показао ми је Видљиве Трагове Чуда Острошкога Чудотворца. Отац Момчило је један од ријетких Истинских И Истинитих Свједока Живе Вјере, Живога Светитеља, Живога Бога, Живога и Свеприсутнога Сусрета Светог Василија Острошкога и Светога Владике Свеправославнога!!! Упознао сам Онога који и Видио је, и Пришао, и Опипао!

Наравно, вратио сам се у Подгорицу са отпоздравом и поруком и недјељнику, није битно којем, и новинарки, није битно којој, и свећенику, више није битно ком. Вратио сам се из мјеста у којем сам се физички родио, а овога пута и сасвим прогледао Светињом, кроз Човјека који је у Светињи живио, са Светињом друговао и из Светиње се обраћао Душама које тражиле су Моћну Ријеч, које искале су “Одговор и Љубав, или свету смрт”.

Био је бридак и ресак и у песничењу и на језику! Али са свима помирен и збратимљен “ само“ у Господу!  Оцу Момчилу није требала нити лаж нити прећутана Истина да би некога пригрлио. Сусрет за Њега није био куртоазно суочење двије дотјеране маске, већ додир два сасвим Откривена, непатворена, Богом дата Образа. Тачка састајалишта са Оцем Момчилом, а то су сви знали у земљи “због које је подељен свет”, у којој “на три вјере оком намигују, ал’ ни једну право не вјерују”, обала састајалишта била је Отац Истине. Његово Човјекољубље било је и једино могуће, темељно Човјекољубље без граница и зазирања-кроз Творца Живота, а не кроз лицемјерство и лаж.

Свијет се дијели на оне пред којима пожелите да проговорите и оне пред којима пожелите да заћутите и да их слушате и волите, и ушима, и срцем, и који врате вам, без тенденције да се то деси, врате вам стид у образе, сузу у око и мисао бистру у ум помрачени. Објединио је био оно што је био хеленски идеал – и узвишено и лијепо, И аполонско и дионизиско и све је своје засводио Христом.

Остао је био у Црној Гори да припреми пут и сачека Онога што ће доћи за Њим, а који бјеше пред Њим. Пошто узели су гријехе наше и сва наша незнања на себе, пошто оставили су нам видљиве знакове и орјентире крај Пута, сада нам је лако Путовати, ако нам је до Пута. Лако нам свједочити Истину, ако нам је до Истине, И смислено Живјети, ако нам је до Живота!

Прочитајте ЈОШ:

Кандилице у тамници

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: