Овај Божићни разговор водили смо са једним необичним свештеником, необичним по томе што проповеда реч Божију далеко од отаџбине, али и места у свету на којима смо навикли да живи српска дијаспора. Наиме, архимандрит Др. Евстатије Милош Аздејковић један је од свега неколико мисионара Српске православне цркве, који већ осму годину крстари по земљама Јужне Америке и Кариба, ширећи православље тамо где га је ретко ко пре њега ширио.
За то време у Венецуели је покренуо Фондацију за бригу о напуштенихим бебама, у Доминикани завршава први православни храм на Карибима, а венчао је и у православну веру превео стотине људи у ове две земље, као и у Панами, Еквадору, Сан Мартину… Заједно са још неколико своје браће, свештеника, које је својевремено на ову мисију послао блаженопочивши Митрополит Амфилохије, сада са владиком јужноамеричким Кирилом заједно ору прве бразде запарложене господње њиве јужне хемисфере.
Разговор почињемо освртом на оно што се дешава протеклих година и уноси неспокој међу верујуће људе у целом свету, не само православне, него и искрене вернике других религија…
Овогодишњи Божић свет дочекује подељен као јабука из које су измилели сви црви и коло воде. Каква је будућност таквог света и где лежи спас?
-Спас лежи већ у овом поздраву којим смо се поздравили: Мир Божији, Христос се роди! Пре рођења Христовог људи и човечанство су се занимали веома битним питањем и за њега тражили одговор кроз пророке и философе: “Шта це бити са овим светом и чему служи овај живот?” Међутим, данашњи људи се тиме скоро и не баве. Ми сад прослављамо рођендан Господа Нашега Исуса Христа иако га Он никада није прославио, али ми га славимо већ 2.000 година и славићемо га до даљњег јер је то смисао спасења света. Кажемо да је то дан који нас води у сусрет Богомладенцу, али и сваки дан у години је дан који нас води у сусрет Богомладенцу. Ипак, овај дан прослављамо као пуноћу обећања Господњег у коме он, Бог Отац, шаље Сина свога Јединородног искупитеља света да нас искупи од греха и покаже нам пут у живот вечни. Како каже Св.Јустин Поповић: “Бог је постао човек да би човек постао Бог.” Бог се родио у телу. Бог је постао човек да би се човек просветио и посветио, да би постао сасуд Духа Светога.
Подељеност света је увек била и биће до другог и славног доласка Господњег. Подељеност је, неки кажу, на добро и зло, позитивно и негативно, ја бих додао и на краткотрајно и вечно. Видите, имамо и имали смо неке заједнице, царевине, династије, краљевине, СССР, СФРЈ, Е.У., Шенген и сад шта све не смишљају, али су све то неке краткотрајне заједнице које нам можда помажу да један период зивота боље и лакше преживимо у неком егзистенцијалном погледу, али нам не нуди оно што нам нуди Овај Богомладенац, а то је Живот Вечни и заједницу са Богом. Много људи мисли да је човек све оно што овде проживи и да, кад умре, више га ништа не интересује. Мислим да је то грешка велика. Имамо доказе у Јеванђељу да после смрти и те како може да буде тешко и да тек тад може да буде пакао, јер причамо о подељености која је овде и избору између краткорочног које води у пакао и Богомладенца који води у Вечност. Зато поведимо рачуна док смо овде на земљи, јер је истина да имамо само један живот у коме треба да задобијемо вечни живот, што је и циљ који требамо што пре почети остваривати.
Пазите, данашњем човеку је под хитно потребно да нађе смисао живота. Превише је човек оптерећен безвезним информацијама и вестима које га се апсолутно не тичу, ни њега ни његове ближње, и у том хаосу му се сервира нешто што не региструје, а што га се тиче. Нпр. нама се данас допушта да будемо религиозни и да комерцијализујемо празнике, да купујемо поклоне и гардеробу за Божић, Васкрс итд. Нама се, дакле, намеће религиозност, али нам се забрањује побожност. Ми смо од једног побожног народа постали религиозни. Животиње су религиозне. Оне исто поштују свога газду. Он им даје да једу. Оне га поштују, али немају дар општења преко Светих Тајни са Господом. Побожност је дубина православне литургијске философије узвишеног живота. Нагласићу – можда сад по први пут овом свету је потребно да се врати “евхаристијском – литургијском Господу Исусу Христу” јер је управо Света Литургија тај Нови Завет који нам је Господ оставио да овде служимо на земљи. То нам конкретно и сведочи у Јевандјељу по Луки 19 (“И узевши хлеб заблагодари, преломи га и даде им говорећи: Ово је тијело моје које се даје за вас; ово чините за мој спомен.” и 20 (“А тако и узе чашу по вечери говорећи: Ова је чаша Нови завјет у крви мојој која се за вас излива”).
Ово је конкретно Нови завет између Господа и нас, ово нам је оставио у завет да чинимо и то се описује у Јеванђељу и у посланицама светих апостола. Када се људи врате чешћем тј. сталном учешћу у Светој Литургији и Она нам постане смисао и мерило вредности живота – тада ћемо и овај свет имати освећенијим и светијим, биће мање црва, како поменусте, који ће да се мигоље јер оно што је вечно и освећено није трулежно. Значи, хајде да вратимо Богомладенца у наш зивот и почнемо да освећујемо себе кроз Свету литургију. И да се решимо оних небулоза, типа: “Ја сам добар човек, не морам да идем у цркву на свету Литургију”, итд.
Моћници и медији форсирају свет у коме су традиционалне врлине и вредности бачене у други план, породица и традиционални брак се исмевају, прави се вештачки све већи јаз између деце и родитеља… Шта мислите о тим појавама, како им се одупрети, како се заштитити?
-Баш тако, терају нас да се одрекнемо наше историје, традиције и вере, а да пређемо на брендове и маркиране ствари. Ако размишљамо другачије и имамо памћење мало дубље од обичне муве, није нам стало да живимо само један дан или недељу и да заборављамо оно сто је важно, већ да живимо дуже и, као што рекох, до Вечности. Мислим да је грех заборавити наше претке, међу којима има много прослављених светитеља, али осим тога имамо и многе који су дали велики допринос човечанству и технолошком развоју истога. Нећу се ограничити само на Србе, већ да поменем и остале православне, али како да се одрекнемо Пупина, Тесле, Миланковића, Гагарина, Мендељејева, Милеве Марић.. да не помињем још многе друге, и свега што су они постигли. Како да верујемо овима који злоупотребљавају то што су ови наши открили и да верујемо да ће ови нови направити нешто ново а корисно на вечност? Хајде да замислимо свет без открића ових које сам поменуо и да видимо да ли треба да се одричемо нпр. њих.
Кад помињемо брак, без доброг и хармоничног брака пуног љубави нећемо имати ни доброг научника, ни свештеника, ни председника, ни министра, нити било кога. Брак је света тајна коју је сам Господ у Кани Благословио, светиња која се мора чувати. И сад имамо исти избор као претходно: Хоћемо ли у Вечност или у краткотрајну опцију, која има рок трајања? Кроз историју света увек је било покушаја изопачења Светиње брака и Светиње детета. Пазите, и деца су данас угрожена и велики је притисак на дечију психу кроз разне медије. Мој пријатељ живи у Швајцарској и увек одгледа сваки цртани филм или емисију пре него што дозволи деци да то гледају. Једноставно, родитељи ће морати више времена да посвете деци, а не да им дају телефоне да гледају разне глупости и после скачу у сну доживљавајући трауме због онога што су гледали претходни дан. Тада неће бити јазова и лоших односа.
Јужна Америка и Кариби, где годинама мисионарите и ширите православну веру, је простор на коме католичка црква има прилично јако упориште…Како у тој ситуацији успевате да привучете нове вернике и ко су ти људи? Како се споразумевате са њима?
-Ова Епархија јужноамеричка је основана као резултат мисионарских путовања блаженог Митрополита Амфилохија. Сада је Владика Кирило на њеном челу и труди се да настави како је Митрополит и започео. Ја сам ту већ 8 година. Првобитно смо сви поцели да обилазимо нашу дијаспору или емиграцију која је овде дошла пре или за време Другог светског рата, али и после 5.октобра, и још увек има оних који долазе.
Морам Вам рећи да Римокатоличка Црква неко упориште овде, већ су то секте преузеле након свих оних црквених скандала који су били и саблазни које су произашле. Такође, пасивни рад свештеника је први и главни непријатељ Цркве. Секташи су агресивнији и постали су нека привремена станица за оне који напуштају Римокатоличку Цркву. У Венецуели је наша парохија састављена 80% од домаћих људи који су прешли или из Римокатолицке цркве или из неке секте. Одакле год дошли веома је лепо и интересантно радити са њима. Збиља су жедни православља и пуни ентузијазма за спасење. Слушали су о томе у свим опцијама, али појам и идеја освећења себе кроз Свете тајне су схватили учествујући и слушајући наше свете литургије које овде служимо на шпанском језику. Дешава се често да неправославни неко случајно дође са неким од наших исељеника код нас у Храм, слуша молитве свете литургије, и почиње да доживљава усхићеност говорећи да му душа баш то очекује и тражи, али да то никада није чуо.
Код наших људи у матици је проблем што нити слушају литургију, нити певају, нити ишта ико чита о томе. Данашњи човек бежи од кориштења мозга и то нас води овако како видите. У Старом Завету Јевреји као Богоизабрани народ су били у ропству под Фараоном. Слуге би извештавале Фараона шта раде Јевреји, и када би рекли: “Господару, Јевреји се моле Богу” одговор је био: “Онда им дајте двоструко више посла и двоструко више хране: нека раде и једу, имаће довољно брига да би се све време њима занимали, и да не би могли ни да помисле на Бога” (Књ. Изласка 5. 3-19).
Данашњи човек нити ради нити мисли на Бога, а то води у бесмисао постојања, што је равно самоубиству. И често води преко порока, алкохола, дроге, лажи, обмана и превара. Данашњи човек је изгубио храброст за исповедање вере и спасење душе. Често наглашавам, што се овдашњим људима свиђа – да би човек био православни хришћанин и да би схватио смисао православља мора да буде интелигентан и храбар; интелигентан да би схватио смисао Божића, Васкрса, Преображења, Свете Литургије, и храбар да то одржи до краја живота.
Јесте ли наилазили на отпор од стране локалних католичких свештеника и цркве у том мисионарском православном позиву?
-Не, заиста! Мислим да није нико од православних јереја. Ни Владика Кирило, ни оци Никита, Бранко, Александар, Давид, Стеван, Нектарије у Аргентини, ни отац Рафило који је у Еквадору и Перуу, нисмо имали проблема. Говорим о свештеницима који су са простора бивше Југославије, никада нисмо имали проблем са њима. Такође мислим да осталих 15-так свештеника наше епархије који су Јужноамериканци пореклом, да ни они нису имали непријатности. Већи је проблем када се сретнемо на неким пријемима, пошто овде свака дрзава има министарство вера или неку канцеларију тог типа, где обично нико није ни чуо за православље. Онда римокатолици, да нам помогну, кажу: “Они су наша православна браћа и ми смо исти…Онда тек настаје проблем – објашњавамо да јесмо браћа али нисмо исти. (смех)
Како је дошло до тога да кренете у Вашу прву мисију, у Венецуелу?
-Још као студент теологије био сам у Грчкој на учењу језика, где сам срео студенте из готово целог света. Ту сам упознао јужноамериканце и били су заиста одушевљени православљем и говорили су о проблемима које имају. Тада ми се јавила жеља за свештено-мисионарењем коју ми је и благословио блажени Митрополит Амфилохије, мој духовник. После завршених докторских студија сам пошао по његовом благослову у Венецуелу да обновим литургијски живот међу нашима. Онда сам временом на богослужењма код Грка срео и неколико тих са којима сам учио језик… Можете да замислите какво је то било изненађење. И сада смо у баш добром контакту и помажемо се. Имамо ту и браћу православне Арапе који су такође дошли за својом дијаспором која је огромна.
Разговарао: Антоније Ковачевић
Извор: Сербиан тајмс
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
