Отац Драган

Пише: Милија Пајковић

Управо у понедјељак, у зору, на дан Светог Симеона Мироточивог, душа свјештеника Драгана Ристића, протојереја ставрофора, беранског омиљеног проте, изненада је залепршала ка Едемском врту, оставши у овоземаљском животу само педесет и пет љета!

А два дана прије тога, сусрели смо се на писти, на Шкрљевици, током сунчаног и неубичајено топлог пријеподнева. Кроз скоро получасовно дружење, уз шетњу, јер је био жељан и те како и сунца и ходања, послије вирусног или бактеријског атака на његов организам, водили смо богоугодни разговор, присјетивши се понеких догодовштина које су се збивале током његовог служења Богу и Вјери у беранском крају. Узгред смо прокрстарили накратко и ободом свакодневнице, јер је и то саставни дио битисања на земаљском шару.

Обилазећи бициклом пространства Црне Горе, прије више година, стигао сам и у манастир Рибњак изнад Бара. Тада сам и срео његовог љубазног настојатеља  игумана Јована, који ми је несебично понудио преноћиште и храну; једва сам га убиједио да треба да наставим путешествије, а да ће бити и времена за то. Ето тако сам упознао, а на правом мјесту, Драгановог оца Јована Ристића, прије него ли и њега самог.

А моје познанство, као и мојег најмлађег брата Миленка-Мића, са протом Драганом, врсним свјештеником и човјеком, трајало је, ето, преко тридесет година, а започело је 13. – ог децембра љета 1992. – ог, када је у нашем вјековном стожеру манастиру Ђурђеви Ступови рукоположен у свјештенички чин, по жељи премудрог митрополита Амфилохија Радовића, нашег Ђеда, код ког је био и његов први секретар! Драган је, иначе, само наставио очевим путем, па је по завршетку основног и осмогодишњег школовања у родном Бару, постао ђак  богословске школе ,, Света Три Јерарха“ у манастиру Крка, у Далмацији, која је основана 1615. године.

Отац Драган је растао уз два брата, Душка и Зорана  и двије сестре, Бранку и Светлану, а послије смрти мајке Косе, сву бригу око њиховог подизања и васпитавања преузео је њихов родитељ Јован; када је био сигуран да је у томе и успио отиснуо се пут манастира – најприје је стигао до Крке, потом до Острога, гдје је и пострижен у монашки чин, затим до Рибњака  и на крају је боравио у манастиру Ловница, у којем је љета 2015.- ог предао своју душу Господу.

У прекрасном беранском крају у којем је послератна власт покушала да забрани Бога и Вјеру, и, нажалост, у томе успјела све до недавно и то код већине народа, са малобројним часним изузецима, Оцу Драгану није било нимало лако, као што то није било лако ни Никодиму Комљеновићу, одличном гуслару и мученику за вјеру, који је био игуман Манастира од 1992 до 2002. – е, када је преминуо.

Отац Драган је пронашао узор за своје животно и духовно дјелање, најприје у својој породици, онако како и Господ заповиједа, у лику и труду свог оца, али и у ономе што је све урадио за наш народ и нашу вјеру митрополит Амфилохије Радовић, али се, а то сигурно знам, несебично дивио прегалаштву и храбрости Мелхиседека Каћа Ђуровића, игумана Ђурђевих Ступова, у раздобљу од 1938. до 1956. године. Игуман Ђуровић је у послератно вријеме, кад си могао да изгубиш главу за час посла, водио битку против комунистичке власти која је хтјела да сасвим опљачка манастирско имање, водио је са њима и судске поступке, иако је сваком познато да је и Суд био њихов,  држао је и одржавао воденицу, сређивао чудотоворно врело испод Манастира. Дивио се прота и многим јунацима из беранске долине и њеног залеђа, а из разних братстава и племена, који су кроз вјекове бранили своју вјеру и Манастир, али и свој народ.

Да то није било само празно залуђивање, него и искрени осјећај, прожет храброшћу,  показао је то отац Драган онда кад се опет није писало добро нашој Вјери и нашим светињама, кад је смјело стао на чело оних који су се ставили у заштиту тога, онда кад су се десиле оне чувене беранске литије, с небројено народа у њима, кад нико никоме није натрунио воду или макар повисио глас, у вријеме кад се збило и седам чудеса. Борио се и против секти, које су једно вријеме напале и цркву и народ, што је мало коме познато или се праве да не знају, борио се и својом вјером, наравно, против безбожника који су почели да се представљају као тобожњи свјештеници непостојеће цркве, борио се, између осталог, да никну нове цркве, нови храмови, борио се свим силама да помогне напорима митрополита Амфилохија у обнови монаштва и сестринства, био је неуморан у напорима да ојача свјештенички позив.

Привођен је више пута, због наводног кршења правила у вријеме короне, али је и тада био и остао прави свјештеник.

Уз све то, проводећи знатан дио својег бивствовања у Беранама  као подстанар, понекада и на граници немаштине, извео је на онај пут којим требају да ходе они вјерујући и они који поштују оно што је за поштовање, заједно са супругом Сузаном, своје кћерке Јовану, Гордану, Косару и Јелену, којима је усадио и љубав према пјевању наших дивних духовних пјесама.

Отац Драган је своје службе, и оне за жалост, као и оне за радост, као и литургије, обављао на посебан и достојанствен начин, јасно, разговјетно и милозвучно изговарајући молитве и појући онако како и треба. За њега  су били сви исти – и они богати, и они средњег имовног стања, али и они сиромашни. Био је прави народни свјештеник, био је прави наш берански прота. Једноставно, није знао да мрзи и поштовали су га и припадници других вјера.

И на растанку са њим, тог недавног сунчаног пријеподнева, кад сам му рекао да, кад улучи прилику, запише неке посебне цртице из своје богате службе које могу послужити као нека врста приповијести, анегдоте, он ми је одговорио:

– Испричаћу ти једну, мислим да је занимљива, из времена кад сам тек почињао да служим у беранском крају. Још се сјећам ријечи једне мудре старице…

А кад је завршио рекао је:

–  А ти од овога што сам ти казивао направи причу, напиши, увиј и освјежи онако како и треба да буде.

Иако волим да пишем навече, у позним сатима, причу сам написао чим сам стигао кући и то у једном даху. И, наравно, одмах сам ју је послао.

А ово слово о њему завршио бих овако – није правично да неко оде у тим годинама које сигурно нијесу за умирање, није правично да неко оде кад се, коначно скућио и осјетио чари сопственог дома, није правично да неко оде онда кад је требао да буде још запљускиван валовима породичне топлине, није правично да неко оде кад је требао још да ужива у играма са унуком, није правично да неко оде кад је још требао да нас  крсти, вјенчава, исповиједа, онда кад је још требао да дијели са нама радосне, али и оне друге тренутке, као што је то чинио свих ових година…

Али шта све није правично!

Међутим,  ето, остаје нам да учинимо оно што можемо – да задржимо сјећање, поред оног обавезног на наше нестале, и на овог свјештеника, ревносног у служби, достојанственог у понашању, али не и охолог и гордог, као и на све оне остале, а који су то и заслужили.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: