Острог

Пише: Слободан Милић

Ако нашим прецима то нареди Бог,
Да у Стени која засветли усред ноћи,
Сазидају и узнесу манастир Острог
Сва су наша хтења надземаљске моћи,
Као Исус прихватисмо са Крста свог.

Крст признајем није лако носити,
Кроз лавиринт овоземаљских ствари,
Где влада Зло, а мораш човек бити,
Где се за Слободу вековима крвари,
Где Крст и народ морају бити истинити.

Када ми је најтеже, Свети Василије,
Емоције ме присете имена Твог,
Препустим се таласима вечне поезије,
Од детињства мислим, Човек је Бог,
Гледам Горе и упијам светла Ураније.

Данас када се Свет свео на Зло,
Мислим да Зло влада од памтивека,
Ова наша Стена није његово дело,
Светли, даје наду и брани човека,
Острог неправедницима и Злу држи опело.

Ако смо приморани да се бранимо Моштима,
Ако нас лаковерни пригнају до Стене,
Знај, Свети, да и у нама светости има,
И зло мора да зна пре него крене,
Острог само Душе Праведника прима,
Зло ће се распршити кад стане пред зене.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: