Оште критике на рачун „Немањића“: Очајан промашај велике теме

Међуратни Београд оживео је током два месеца емитовања напете приче „Сенке над Балканом“, и после почетних расправа на тему треба ли играна серија да учи гледаоце историји или да понуди добро уобличену фикцију – остали смо у ишчекивању нове мистерије. У међувремену, јавни сервис РТС у новогодишњој ноћи је приказао прву епизоду дуго најављиваних „Немањића“, и изазвао лавину коментара. Махом негативних, који наводе на помисао да би овај „историјски“, највећи продукцијски подухват у историји РТС, могао постати и највећи промашај од постанка ове телевизије.

Свакако толико оштре реакције, али ни интересовање, не би доживео телевизијски пројекат који би се прихватио неке за све нас мање значајне теме. И сам начин на који су „Немањићи“ најављивани као серија која ће променити слику о Србији, подигао је очекивања до „историјског максимума“ – па је и пад на земљу био тим болнији. Бескрајна је листа замерки које се односе на готово све аспекте серије, од говора јунака и језика који користе, преко лоше глуме, ефеката и уопште „јефтиног“ општег утиска (прилично скупе) прве епизоде.

Гдје је уопште граница између историје и фикције, поготово када је реч о оваквим, за један народ „највећим“ темама, попут давног спектакла „Бој на Косову“ – по драми за коју је Симовић изјављивао да је „имао утисак да ју је писао у присуству целе нације, а тако се не може написати ништа добро“.

Писац Милован Витезовић, аутор сценарија за незаборавну серију „Вук Караџић“ која је, у режији Ђорђа Кадијевића, (п)остала једна од најсветлијих тачака у историји серијске продукције наше телевизије, за себе каже да „приступа историјским темама у баш историјском смислу“.

– Трудим се да спознам све што се може спознати, како о теми тако и о личностима – каже Витезовић за „Новости“. – Трагам и за прикривеним истинама, да бих постизао историјску и драмску интригу. Старам се притом да историјску истину ни у чему не изневерим, јер бих тиме изневерио основне разлоге дела. Водим рачуна да у стварним историјским сценама буду доказани главни актери. Али, ако ми, рецимо, неко баш треба за одређену сцену, из разлога главне идеје, а за кога немам доказа да је баш био ту у том моменту, узећу га под условом да нема доказа да је био негде другде. То ми се дешавало у писању серије „Вук Караџић“, али сам за овакво поступање имао велику сагласност стручног консултанта проф. др. Миодрага Поповића, најбољег Вуковог, тада живог, биографа.

Дијалоге и гестове, каже Витезовић, уз уверљиве основе користи за обликовање карактера, те су јунаци у исти мах и историјски и његови:

– За језик у дијалозима користим језик историјске епохе, колико год је то могуће, с обзиром на могућности разумевања данашњих гледалаца. Ако га не могу реконструисати, онда узимам књижевни, нормативни, стандардни српски језик. То сам урадио по савету академика Павла Ивића кад је требало одредити српски језик Јернеја Копитара у серији „Вук Караџић“.

Писац Владимир Кецмановић није желео да коментарише „Сенке над Балканом“ у којима је директно учествовао као део тима сценариста (и као глумац), али је „Немањићима“ и те како разочаран – и као један од аутора књижевне трилогије о тој владарској породици, али и као гледалац.

– Мислим да је за обе серије пресудан уметнички доживљај – каже Кецмановић. – Када је реч о „Немањићима“, тај доживљај је очајан, све је урађено испод свих очекивања, која у мом случају нису била претерана. Многи истичу да је костим урађен добро, и неки глумци би вероватно били бољи да су постављени у другачији контекст. Жао ми је, пре свега због тога што је на овај начин једна тако велика и важна тема упропашћена за дуго, јер је се бар двадесет година после овога нико неће поново прихватити.

Емир Кустурица каже да је све у перцепцији гледаоца, и да су полемике које се ових дана воде око серијала „Сенке над Балканом“ и „Немањићи“ само отворена питања.

– Мислим да те серије сигурно нису такве како их оптужује део јавности, и сигуран сам да они који о њима тако оштро и критички расправљају лако „прогутају“ нешто што је пет пута формално лошије изведено, и пет пута горе од оног што њих директно дира. Али, утолико је тај циркуски свет филма, односно ТВ серија, један простор у којем се слобода изражавања највише оцртава. Оно што је проблематично јесте то што гледаоцима сада све личи на ријалити, и кад се појаве филмске приче, онда и они који их гледају и они који их производе имају велики проблем да се одвоје од реалности у којој живе. Толико света прича о „Немањићима“, а ја сам сигуран да они нису тако лоши као што неки о њима говоре, зато што је то један емоционални доживљај нечега што није ни почело, није му дата шанса. Мислим да су све полемике само личне перцепције данашњег гледаоца.

Ненадић: Писцу каљање не гине

Писац Добрило Ненадић, аутор култних дела на теме из средњовековне Србије, вели да је „једино правило да у овом погледу нема правила, мада су се многи упињали да васпоставе један за све обавезујући канон“.

– Данас, срећом, преовлађује уверење да је писац независна особа која по свом нахођењу и на сопствени ризик ствара своју уметничку творевину. Препуштен је себи па остаје да бира да своје перо изда под најам или ће радије да остане независан. Једно му кајање не гине, како окрене он је на губитку. Ако пише на историјске теме, може да бира да се држи проверених и неспорних чињеница као неког комотног или тесног рама, или пак да пусти своју машту на слободан лет изнад кукавичијег гнезда (изнад нечега што у ствари не постоји).

ДР Синиша Мишић: Недопустиво је извртање чињеница

Историјски филмови не могу уметничком слободом да правдају извртање чињеница, нарочито кад је реч о кључним догађајима за историју једне нације, каже, за „Новости“, професор др Синиша Мишић, шеф Катедре за историју српског народа у средњем веку са историјском географијом на Одељењу за историју беградског Филозофског факултета.

Мишић је, са професором Радивојем Радићем, аутор књиге „Србија 1217. – Настанак краљевине“ („Еволута“), објављене поводом осам векова откако је Стефан Немањић постао први српски „венчани краљ“.

– Главни недостатак пилот епизоде серије „Немањићи – Рађање краљевине“ јесте непознавање или намерно извртање важнијих историјских чињеница. Пре свега инистирање на неистини да је византијски цар Манојло гајио неку посебну љубав према Немањи и да га је довео на престо, после чега га је незахвални српски велики жупан издавао. Немања као удеони кнез није имао ништа мању територију од браће, нити му је „праведни Манојло“ због тога поклонио Дубочицу као што је приказано. Византијски цар уопште није подржао Немању после, данашњим термином, „државног удара“ који је извео против браће по изласку из тамнице у коју су га бацили. Напротив, он је војно помагао њих да свргну Немању, у чему нису успели. Историјски, Немања није био ни вероломни византијски слуга, ни примитивац као што би неуки гледалац могао да закључи из серије – огорчен је др Мишић.

Он наглашава да су чак и избор глумаца и сценографија несагласни историјским подацима.

Манојло није био сићушан човек, као што дочарава глумац који га тумачи. Напротив он је био веома висок и снажан човек, који је у боју могао једним ударцем да располути човека. Византијски хроничари савременици су оставили сведочанства и о њему и о Немањи за кога наводе да је био дивовског раста и карактеристичне беле косе и браде. Немањини синови Вукан и Стефан у серији су приказани као деца истог узраста, иако је опште познато да је Вукан био знатно старији. Приказивање важних догађаја и реторика подсећају на нискобуџетне филмове о НОБ-у. На пример, полагање камена темељца за Ђурђеве ступове, владарску задужбину, морало је да се одвија по строго утврђеној раскошној церемонији, уз присуство највишег свештенства и племства, а не као говор председника сеоске задруге уз неку гомилицу зарозаних сељана. Не може Немања да се моли као навијач, а живи у средњем веку, добу вере. Мноштво је таквих кардиналних промашаја у приказивању историјских чињеница – наводи Мишић.

Он истиче да РТС никад није тражио стручну помоћ Катедре за историју српског народа у средњем веку.

– Национална телевизија, односно креатори серије су одабрали научне саветнике сами, по неким приватним везама, али изгледа да ни њих нису слушали. Уметничка слобода није уопште спорна, управо помоћу ње играни филм или серија морају да дочарају дух времена, што је у овом случају потпуно промашено. Веома је опасан утицај овакве популаризације историје. Илустрације ради, и данас кад питате већину људи како је изгледао Карађорђе они ће вам описати глумца Марка Николића који га је тумачио. Зато је велика штета овако нетачно интерпретирање Немање и његовог доба – сматра др Мишић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: