„Орканске висове“ Емералд Фенел одгледала сам са великом жељом да ми се допадну. Пре свега зато што се ремек-дело Емили Бронте увек налази међу три моје омиљене књиге, а ниједна од бројних филмских и телевизијских адаптација које сам погледала није ме освојила као целина, иако у готово свакој постоје неки прихватљиви моменти.
Поред тога, хтела сам да ми се свиђа у инат правоверним и надменим обожаватељима романа, који су недељама пре премијере почели да крстаре друштвеним мрежама охрабрени заблудом да нико осим њих није прочитао књижевни предложак, и да поседују тапију на разумевање сложености овог викторијанског класика.
Напослетку, није добро да класици постану недодирљиви на начин који их чини неразумљивим и туђим. Увек када савремени човек рекреира велика дела из прошлости, он открива много о себи и сопственом времену. Рецепција преформулисаних или дословно пресликаних значења, порука и слика представља вредан антрополошки запис о променама и потребама у друштву не само две кључне епохе – оне у којој је дело настало и оне у којој се адаптира, већ у контиунитету, јер класици су увек са нама и свака генерација о њима има шта да каже, и треба да говори.
Замерке публике
Редитељка филма, Емералд Фенел, међутим, причала је превише, очито свесна недостатака који њену верзију „Орканских висова“ чине не контроверзном и другачијом, неканонском, него недореченом и слабом фанфикцијом, тако да смо добили филм на чијој је одјавној или још боље, уводној шпици корисно оставити опширно објашњење и извињење аутора.
Знаци навода у наслову, којима је Фенел дистанцирала филм од оригинала нису довољно речито упозорење и не могу публику да припреме за неиронични спектакл кича са којим ће се суочити. Једноставно, чини се да је све у вези овог филма погрешно. Успео је да разбесни гледаоце и критичаре најразличитијих преференција.
На првом месту, роман није екранизован у целини, мада се, истини за вољу, то не дешава први пут. Други део приче, који приказује зенит Хитлифове монструозности третира се као апокриф. Фенел је аутоцензуру оправдала слојевитошћу због које је читаву књигу немогуће сместити у један филм. Она је одабрала кључни мотив, и он је препоручио Дан заљубљених као идеалан термин да се остварење премијерно прикаже.
Корице првог издања књиге „Оркански висови“ Емили Бронте (Фото: Wikimedia commons/Public domain)
Узалуд су поштоваоци легата Емили Бронте упозоравали на то да „Оркански висови“ нису љубавна прича. Инсистирајући на контексту расних и класних неједнакости, којима је условљен Хитклифов пут од несрећног сирочета до суровог злостављача, апострофирали су социјални аспект и психолошку дубину романа. Култури заснованој на препознавању и одбацивању токсичних односа и појединаца, на избегавању патње и трауме, напослетку, сасвим разумљиво, није се допала идеја да краљ свих токсичних јунака, мрачни и насилни Хитклиф, буде овогодишњи „валентин“.
Трећима је сметало што није црнац: изненађујуће велики број људи сматра да „тамна кожа“ у раној викторијанској епохи означава афроамериканца, па сматрају да Џејкоб Елорди није коректно црн, иако се у ствари сасвим солидно уклапа, са својим баскијским пореклом и тамним колоритом, у опис који је сама Бронте оставила, називајући Хитклифа циганским дериштетом или сином индијске краљице.
Круцијална питања
Са свом својом харизмом и много пута потврђеним талентом публици и критици сметала је и Марго Роби – превише стара, али и превише препознатљива као филмска звезда, плава уместо смеђа, театрална, па чак и сувише лепа – мало кога је задивила у улози Кетрин Ерншо.
Естетска визија Емералд Фенел, међутим, успела је да очара солидан број гледатељки и понеког модног критичара – лепе, гламурозне хаљине и бајковите сцене представљају најчешће хваљен елемент ове проблематичне екранизације, иако не сматрам комплиментом то што филм изгледа као да је Алиса пропала кроз зечију рупу и обрела се у Јоркширу уместо у Земљи чуда.
Визуелно током читавих два сата оптерећује и причу и гледаоца, употреба боје као знака сувише је присутна и банална. Чак и ако прихватимо одлуку ауторке да игнорише реализам у сликању епохе и пружи више простора импресионистичкој димензији доживљаја, њена естетика једноставно промашује Орканске висове као рефлексија промашеног значења.
Визуелна поетика коренспондира са фундаменталном идејом жанровског и смисаоног редефинисања оригинала. Могло би се рећи да је у јавности у случају ове адаптације постигнут позитиван консензус – није етички преправљати туђе дело, бар не до саме непрепознатљивости, а када се ради о ремек-делу епохе, није ни смислено. Емералд Фенел дефинитивно не уме боље од Емили Бронте. Од филма године, како је пре премијере најављиван, њен пројекат брзо се суновратио у интернет мим, али то није покварило рачуницу која му је обезбедила прво место на благајнама. Иако је цена адаптације класика увек висока, зарада је сразмерна броју осуда које треба поднети.
Маргот Роби у филму „Оркански висови“ (Фото: Снимак екрана/Јутјуб/Blitz Film Srbija)
Ипак, не би било поштено тврдити да се филм никоме није свидео. Како један овдашњи магазин наводи у непотписаном тексту, то је „страствени и раскошни хаос створен за жене и очекивано је да се не свиди критици“. У свом осврту писаном за ЊуЈоркер, Ричард Броди проналази трачак смисла у овој кинематографској катастрофи, назирући повратак љубавног филма на велика врата и велика платна, као једну од могућих позитивних последица поигравања са суморним светом граничних емоција и (ауто)деструктивних нагона, који је оригинално створила Бронте. У овој перспективи заиста и јесте лежао једини потенцијал овог читања њеног романа.
„Желела сам да направим филм који ће у мени пробудити исти осећај какав сам имала када сам први пут читала књигу – а то значи да је реч о снажној, емоционалној реакцији. То је, на неки начин, исконско, сексуално.“ – Емералд Фенел, нажалост, испоручила је мање него што је обећала, упркос томе што је филм закиселила испразним сценама никоме потребног секса. Јер жене никада нису волеле Хитклифа зато што је „loverboy“.
<
Његова привлачност заснива се на сензибилитету који спаја крајности – истовремено садистички свиреп и одан као пас, заштитник и мучитељ, близак и стран – он је загонетка коју Емили Бронте поставља женској природи. Истина је да Оркански висови нису само љубавни роман, али далеко од тога да мотив еротске и емотивне повезаности између Хитклифа и Кетрин служи само као покривалица за озбиљне теме.
Управо умеће писања о више круцијалних испреплетаних питања овај роман чини великим и важним, а његову ауторку припадницом пантеона најбољих светских књижевника. То што аудиторијум и даље одбија да прихвати крајност као једину меру у којој ова прича уопште има смисла говори о дубини и снази, о храбрости са којом је Бронте испричала своју причу, пре готово два века. Емералд Фенел није имала смелост да је прати.
Идеја филма
Њен филм функционише као унутрашњи, емотивни пејзаж Кетрин Ерншо. У том кључу проналазе оправдање изостављање или овлашно скицирање других ликова и занемаривање социјалних околности. Ово последње, морам признати, није ми нарочито тешко пало, јер ми се чини да је расних и класних тема и моралистичко поучних осврта на генерацијске трауме и циклусе насиља у претходним деценијама можда било и превише.
Фокусирање на личност, на најдубље слојеве емотивног и нагонског у потпуности је легитимно, ако треба да послужи откључавању потиснутог у јунацима филма, али такође, у сваком конкретном гледаоцу који ће икада погледати филм. Подразумева се, наравно, да друштвене околности имају удела у изградњи карактера, па је баш стога и непотребно претерано елаборирање на ту тему. Из тог угла, естетика филма постаје смисленија, лирске и надреалне сцене саморазумљиве.
Будући да происходи из ње, да јесте сама персонификација њеног женског нагона, потиснуте и забрањене мазохистичке и садистичке природе (која се открива већ у уводној сцени) Хитклиф не може да постоји након што Кетрин умре – стога је логично то што се овај филм завршава њеном смрћу а не његовом, вероватно и најлепшом сценом овог збуњеног двочасовног тумарања кроз вресиште и око њега.
Иако конкретизује еротизам, наглашавајући га до саме баналности, не у смислу вулгарног него површног, Фенел је пропустила прилику да баци рукавицу у лице феминистичкој репресији над субмисивним у жени и лакој психологији која фаворизује емотивни комформизам, избегла је да сецира табу, зато што је остала верна намери да направи љубавни филм.
У свим епохама и адаптацијама до сада Хитлиф је прилагођаван друштвено прихватљивом. Фенел такође иде овим путем. Џејкоб Елорди донео је лику одређену топлину и рекло би се да у првом делу филма његово тумачење наговештава узбудљиву промену, међутим, она се никада не догоди. Уместо да се врати са свог странствовања као демон освете, Фенел га по повратку у Јоркшир претвара у трећеразредног љубавника.
Један кадар из филма „Оркански висови“ (Фото: Снимак екрана/Јутјуб/Blitz Film Srbija)
Хитклиф и Кетрин кажњавају једно друго љубомором као у теленовели, готово да нема истински садистичког и страшног. Мучење и убиство Изабелиног пса Фенел је заменила некаквом БДСМ тортуром над самом Изабелом (Хитклиф среће Кристијана Греја у моменту сусрамља) али је и ту интервенисала – у њеној верзији Изабела, поседнута Хитклифом као и сама Кетрин, али за разлику од протагонисткиње, њему мрска, пристаје да буде третирана као пас.
Ово је детаљ који је феминисткиње прилично разбеснео, јер у оригиналу Изабела бежи из тог морално и ментално неподношљивог и понижавајућег односа. Елордијев Хитклиф, међутим, није довољно суров да би се од њега бежало, али у односу са Изабелом он се поново појављује као метафора забрањеног и потиснутог. Поставши његова жена, након што је пристала да буде оруђе његове освете, у тренутку немоћи да се одупре, Изабела напушта асексуални идентитет инфантилног идиота и постаје бизарни роб својих нагона.
Са друге стране, Кетрин господари њима, не савршено и не сасвим суверено, али њена борба завршава се истицањем крви, рекло би се, све крви из њеног тела. То је буквална сцена смрти али симболички приказ једине могуће победе над удруженим силама ероса и танатоса – она је одабрала живот без Хитклифа порицањем истине да су једно. Крај је нужно трагичан.
Ова екранизација могла је да буде поетски упечатљива и значењски заокружена филмска минијатура о забрањеном, насилном и неподобном, о прећутаном свету жене који се оцртава у негативу конвенционалног разумевања њене природе, како у викторијанској Енглеској тако и у нашем друштву данас, али је Фенел ипак таргетирала ширу публику.
Чињеница да је Хитклиф постао миљеник ТикТок-а и звезда овогодишњег Дана заљубљених можда најречитије говори о незавидном положају у који га је Емералд Фенел довела. Савремени човек, као уосталом и његови претходници, воли да кокетира са романтизованим верзијама страшног, али нема храбрости да се суочи са његовим правим ликом, још мање да призна привлачност коју осећа према екстремним тачкама интимног искуства.
Иако је прошло сто седамдесет седам година откако је написан, Хитклиф је још увек превелики изазов за хуманистички морал. Данас, можда више него икада, неприхватљив је као љубавник: скучен на контекст класних разлика и насиља које оне генеришу или деградиран у костимираног заводника неспособног за свирепост и насиље, свој лик задржава само уколико је лишен могућности да буде вољен и да воли – дозвољено је да имамо емпатију према њему, али не и да маштамо о њему. И можда је добро што је тако – култура још увек има капацитет да контролише нашу природу.
Тајана Потерјахин, рођена 1987. године у Београду, дипломирала је етнологију и антропологију на Филозофском факултету у Београду. Аутор је романа „Мучитељ” (Нови књижевни круг, 2012), „Варошка легенда: Први снег” (Чигоја штампа, 2017; Дерета, 2021), „Варошка легенда: Ђавољи тефтер” (Дерета, 2021), „Варошка легенда: Неман” (Дерета, 2022) и „Вукови и пастири” (Дерета, 2023).
