Опроштај родитеља од Његоша

Пише: Батрић Бајо Кандић

Кад глас оде кроз брда и горе,
да је владар мале Црне Горе,
преминуо на Цетињско поље
Црногорце та вијест забоље
па се купе крај владарског двора
да испрате свога добротвора.
Кад стигоше на Његуше гласи,
да се живот владици угаси,
од тридесет и осам година,
похиташе Томо и Ивана,
свога Рада још једном да виде
прије него у вјечност отиде.
И стигоше на равно Цетиње,
испред наше велике светиње.
Први Томо приђе Раду сину,
крст и руку љуби владичину:
,,Бог нам дао и Тројица Света
да смрт овог мојега дјетета
господара вашега и мога
буде срећна са помоћу Бога
за сву нашу земљу колика је
теби сине и смрт лијепа је,
као да те данас гледам жива.”
Онда мајка руку му цјелива,
не хтје ледно да му љуби чело,
а лице јој сјетно, невесело.
Жене туже а лелечу људи,
гледа сина који се не буди,
па поносна Раду се обрати:
,,Не дам сине и то нећу дати,
ниси умро нит ћеш умирати.”
Чују јој се мајчински уздаси:
,,Како ми те Бог сине украси
мимо иког, славо мила моја
а мајка је родила хероја.”
Срце пуца а бол јој у души,
сина губи свијет јој се руши,
ал се маси полако обрати:
,,Морате ме браћо послушати
за владиком нећемо кукати,
Раде није рођен за плакање
већ на радост и српско надање
и за добро имена српскога
ја сам сина одгајала свога.
Нећу, ово кажем од истине,
сузу пуштит ја за тобом сине,
не бих онда твоја мајка била,
Кука која поган је родила,
и проста ти моја храна била,
и млијеко што сам те дојила
слава Богу који ми те дао
и лијепог тако те саздао
и тако те узео младога,
јер ће имат и виђети кога.”
Тако ова Црногорка дична
тешком болу још одавно вична,
јер је Јока изгубила сина
прије скоро петнаест година
ал’ поносна на свог Рада сина
свјесна да је људска величина.
Због великог поноса и ара
без сузе се с сином разговара.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: