Опроштај од Мире Стојиљковић, оснивача Књиге комерц
1 min read
Препоносан грлим Миру Стојиљковић у канцеларији издавачке куће Књига комерц, Војводе Петка 5, Београд, маја 2018. (Фото: Весна)
Пише: Никола Маловић
По први пут уназад двије деценије, нисмо се срели на минулом Београдском сајму књига.
Мира Стојиљковић, оснивач једне од најстаријих активних срспких издавачких кућа, Књиге комерц (од 1991), одсуствовала је са штанда због болести. Сваког сам дана мислио да ћемо се срести, љубити трипут и причати, у понедељак да ћемо у уторак, у петак да ћемо у суботу, али нисмо, до краја 66. Сајма…
Мира Стојиљковић је била српски издавачки ветеран, прекаљени професионалац, активна до конца у кући коју је основала прије сумало 33 године.
Иако ми се чини да се познајемо цијелог живота, наш свакогодишњи ритуал почео је по оснивању херцегновске Књижаре Со, када смо, од 2004, на штанду Књиге комерц ми постали радо виђени гости али и купци. Како је вријеме пролазило и како се име Николе Маловића почело да налази на све већем броју насловница, Мира ме све учесталије питала када ћу неку књигу да објавим за Књигу комерц.
И догодило се. Једног јануарског дана 2018, да бих се заштитио од кише која је падала кроз миришљави еукалиптус недалеко од градске луке, отворио сам кишобран и другом руком, усхићен, позвао Миру, јер сам дебото имао нешто да понудим! Био је то рукопис „Боке Которске и Србије“, књиге на коју сам рачунао да може да преживи суд времена, јер ине наслове и не треба нудити издавачима.
Није прошло ни 24 часа, Мира ми је јавила да је текст одобрен, и да, кад се преломи, идемо у штампу! Мојој срећи није било краја, из два разлога. Новом се наслову писац увијек радује, али сам до сржи био поласкан тиме што ми је Мира Стојиљковић, мој издавач, повјеровала бланко. За дан нико не би могао да прочита цијели текстуални корпус. Мира је у мене имала повјерења, и тиме ме емотивно купила до краја живота.
